Мехурић

Календар није створио ни папа Грегорио, није га створио ни Ћезаре. Време може створити само Онај који стоји изван те реке.

Камен који тоне, таласа воду. Камен на дну не узнемирава рибе у тишини.

Ми смо сада као камен који тоне. Покрет нам привлачи пажњу, лажни смисао.

Камен на дну постаје корен за алгу. Алга постаје дом рибама многим.

✢ ✢ ✢

Увек, пред велики Празник, демони у стампедима надиру.

Синоћ, перем судове, све мислим – помажем жени. Скувала је, једосмо задовољни – па, да и ја учествујем. И ко зна зашто, долази Вера и креће гузицом да ми се трља о леву бутину. На начин искусне црнкиње. Мало тако, па одскаче и весело се смеје.

-То да више никад ниси урадила.

-Нећу. – уозбиљи се, види да је гледам оним погледом.

-Је л’ знаш шта то значи? То што си управо урадила?

-Не…

-Када неко некоме то уради, то значи да жели секс.

-Али… Ја нисам!.. – и побеже плачући.

Испирам тешку гусану шерпу, препознајући да је Верин покрет увезен са неког од медијских електро-пипака; после онлајн школе почеше да висе са другарима пред нецензурисаним екранима, inter nos нецензурисаним.

Једном кад сам ишао с Андрејем у библиотеку, видели смо пет девојчица из суседне ОШ, како буџе неким каменом и наслањају преносни распршивач видеовнимаго, тако да их све могу видети – црнца и црнице – и кретоше да, све под конац, понављају тресигуз који једини може да прода тог певача танког извођача. Тај покрет није био њихов, није био ни Верин, па, оне имају тек једанаест година! Зато је и отрчала стидна и уплакана. Завршићу шерпу и попричати с њом.

-ШТА СИ ЈОЈ РЕКАО?! ШТА СИ ЈОЈ РЕКАО?!?! ШТА СИ ЈОЈ РЕКАО?!?!?!

Гледам право у лудар-жилу демона у офензиви. Гурам ту грдобу даље од себе, заборављајући да се то не сме, јер се, баш као курона – преноси додиром! Већ је касно. Неколико јако-паклених запосело је моју љуштуру. Питам се – какво ли је, тек, моје лице, кад је њено, моје лепотице – тако грозно. А демони дахћу и грокћу – све иде по пакленплану – доњавоља!

Утрчавам код Вере у собу, са мном сумпор шишти:

-Шта је кој’ курац?! Шта је кој’ курац?!?! Шта је кој’ курац?!?!?!

Она седи на поду и плаче, па кад види да се пушим, страх јој пресече сузе.

Паклена жена вришти:

-НЕМОЈ ДА ВИЧЕШ НА ЊУ! НЕМОЈ ДА ВИЧЕШ НА ЊУ!! НЕМОЈ ДА ВИЧЕШ НА ЊУ!!!

Успевам да је се отресем, залупим јој врата пред носом и елиминишем добру количину дима. Закључавам. Два пута. Креће да грува на врата:

-НЕМОЈ ДА ВИЧЕШ НА ЊУ! НЕМОЈ ДА ВИЧЕШ НА ЊУ!! НЕМОЈ ДА ВИЧЕШ НА ЊУ!!!

Ту се, већ, Вера и ја згледавамо, схватајући одакле смрдљив ветар пуше. Смирујем се, али журим да сазнам шта је рекла мајци, па да овако одлепи.

-ПОСТИДЕЛА СЕ, СВИЊО, ПОСТИДЕО СИ ЈЕ! ОТВАРАЈ!!! – и поче да набада врата још јаче.

-Вера, шта си јој рекла?! Хоћу да знам јеси ли ти мене погрешно схватила, или је она тебе погрешно схватила, па да ово чудо прави!

-Рекла сам… да си рекао… да кад неко тако ради неком… да хоће секс.

-Значи схватила си да те не нападам, Боже ме сачувај, да ти мени нешто хоћеш да кажеш?!

-Схватила!

-Онда је она нашла вентил!

-Шта, какав вентил?

-Неважно. Слушај…

-ОТВАРАЈ, БЕДНИЧЕ! ИДИОТЕ!! ОТВАРАЈ!!! – ДРУМДРУМДРУМДРУМ!!!

-Мама, молим те, хоћу нешто тати да кажем! Само мало! Молим те!

Отварам врата, смирен, јер ме Вера није погрешно схватила.

-Ти си, жено, потпуно одлепила. Погледај се на шта личиш.

Гледам, сад, њен одраз у огледалу, ту, у ходнику, испред Верине собе, да ме Горгона не скамени, и са одразом разговарам:

-Погледај се!

-А ТИ?! НА ШТА ТИ ЛИЧИШ?! БЕДНИЧЕ! ПОСТИДЕО СИ ЈЕ! И ТИ СЕБЕ НАЗИВАШ ОЦЕМ?!?!

-Молим те, дај нам десет минута. Остављам отворена врата.

-РАСПЛАКАО СИ ЈЕ!

Гледам у Веру. Не плаче.

-Никад нисам чула маму да толико виче.

-Ма, пукла је. Све је то због корона циркуса. Него, оно што си извела у кухињи, где си то видела?

-Нигде.

-Како нигде? У кући баш и не ходамо тако. То мора да сте ових дана на кварно гледали неке оне репере што слушате, оног Ровација?

-Па…

-И тамо сте, вероватно, видели пар црнкиња у врућим панталоницама и кратким мајчицама, како се онако тресу, јер то није плес.

-Јесте! Биле су црнкиње. – смешка се себи у браду и пита како ли сам само погодио.

-Е, видиш, ћеро, ако твоја мама, тако обучена, дође и крене да ми се трља о бутину, ја знам шта треба да радим. То је позив, знаш?

-А. Нисам знала.

-Да, да. Зато се то не ради оцу, не ради се брату и, уопште, не ради се сада, имаш једанаест година.

-Мени је то бљак.

-Ма, није то бљак, него, није време за то. То је природна ствар и да тога нема, не би било ни нас на планети. Мада, не би ни била велика штета, с обзиром на штету…

-Ја, кад сам била мала, мислила сам да беба буде у стомаку зато што се људи… како се каже matrimonio?

-Венчају.

-Да, зато што се венчају, а кад су ми Амелија и Артемиде причале о ономе, ја сам их уверавала, него да је због венчања.

-Види, чула си за говор тела. Исто је. Ако не знаш шта нека реч значи, немој да је користиш. Немојте, Вера, да журите да порастете, израшћете накриво.

-Извини, тата, нисам хтела…

-Знам, Веко, извини ти. Ја те много волим и мислим да су ово ствари које би требало да знаш. Требало је некако нежније да ти укажем да то што си урадила није у реду и зашто, али си ме изненадила и, искрено – уср’о сам се у тренутку – пресече ме. Али сам био сигуран да не познајеш ту реч твог тела. А и како би? Ипак, чини ми се да је највећу ујдурму направила она жена. Кад смо већ код ње, ако твоја мама изађе у хеланкама да баци ђубре, за њу је то само бацање ђубрета, али за комшију – то је спектакл!

-Мени се свиђа да носим хеланке, много су мекане. И могу да радим… како се каже movimento?

-Можеш удобно се у њима крећеш.

-Да. И гимнастику.

-Знам. Али ћеш морати у будућности да будеш свесна и утиска који остављаш на свет око себе. Јер, тај свет постоји, а човек је инстиктивно биће. Као што постоји страх, који, је л’ да, често осетиш ових дана?..

-Па, ових дана се не плашим баш толико.

-А што онда ноћу остављаш лампу на радном столу да би могла да заспиш? Што не излазиш данима у шетњу?

-Па… Уморна сам од школе…

-Него… И сексуални инстикт је веома јак. И – аутоматски. Нико не одлучује о томе кад ће и колико јако да га нападне. Само то треба да имаш на уму. Да можеш да изазиваш мање или више пажње. Шта мислиш, зашто жене носе штикле?

-Па… Да буду лепше.

-Мислиш да им је удобно да ходају? Често изгледају као да ће да падну, или као нека чапља што гаца по бари тражећи жабу.

-Сећаш се чапље што смо је видели прекјуче код канала? Андреј каже да лажем да смо је видели онолико близу.

-Ма, добро, пусти Андреја. Он би, као и сваки млађи брат, да увек буде први. Него, коме жена треба да буде лепша на штиклама? Себи? Мами? Баби?

-Не… Мужу.

-То је тачно. А рећи ћу ти и тачно шта се дешава, па се свиди мужу на штикли.

-Шта?

-Лист.

-Молим?

-Лист. На нози жене.

-Шта буде?

-Напне се мишић од тог напора, тог неприродног положаја ноге, и тај мишић онда изгледа пуније, женска нога постане симфонија облина.

-А.

-Да, јер то муж воли. А не жена. Жену бруга за ножни лист. Њу интересује муж.

-Али, тата, жена воли да буде лепа!

-Јесте, али та лепота о којој говорим је лепота којом жена може да добије шта пожели. А то је оно што жена воли. Ту моћ над над јачом животињом, која је тај муж.

-Шта причаш, тата? – смеје се…

-Не, не, озбиљно. Ево, погледај сад ово. Кад се ти и Андреј свађате, које је ваше оружје?

-Па, Андреј ме шутира у… како се каже stinco?

-У цеваницу.

-Удара у цеваницу и песницама – пуф, пуф, пуф!

-А ти?

-Ја му залепим шамарчину, или га стиснем овако… А Андреј и уједа.

-Добро, али пре него кренете да се бијете?

-Па, ја њему кажем тако неке ствари, па он полуди.

-Е, то! То је друго женско мегаоружје! Речи, брбљање, цика, вриска и вербална агресија. Чула си маму малопре. Да није законом забрањено, ја бих је залепио преко уста да прекине са увредама. Али, ето, њена вика није кажњива. Видиш, опет дођосмо до Речи. Она може да ми каже свашта, испаљујући најтеже увреде дебелим децибелима, а ја не могу тихо и без речи да јој завежем једну, само једну преко уста.

То – то је још једна женска надмоћ: дакле, лепота, коју мушкарац обожава и реч коју мушкарац мрзи.

Зато, пази шта говориш и како ходаш у мирнодопско време. А кад крећеш у рат – пали оба топа.

И, држи увек на уму – закон штити – све док једном. Зато – не претеруј.

-А мени се учинило да чујем Андреја како плаче.

-И ја сам чуо. Па, како да не плаче. Кева је исхистерисала за медаљон. Идем да видим како је. Ти? ’Си добро?

-Јесам, тата. Мало сам уморна, увек много причаш! – смеје се, да потврди и ублажи.

-Па, ако не причам ја, ко ће? Да нећеш на јутубу да тражиш туторијал? И, види, мислим да је важно да знаш како мушкарац размишља, јер, како време иде, све више увиђам да те мајка ништа неће знати научити о томе. Отац јој сигурно никад о сексу није причао, замисли… Идем до Андреја.

Мимоилазим се са женом код огледала, још јој лудар-жила удара, гледа ме испод ока, крви би ми се напила. Гледам је у огледалу – још ружнија. Себе не смем ни да погледам.

Мислим се, сваки пут када критикујем нешто Веру, она жена долази да је брани. Као да у том трену путујемо кроз време, излазимо из себе и улазимо у улоге. Почиње психо-драма. Вера више није Вера, она испада из игре. Моја жена игра двоструку улогу, себе-девојчицу, и себе-мајку, а ја постајем њихов (њен) отац и муж. Причала ми је, доста уопштено, да је отац омаловажавао, не знам детаље и никад нисам копао, доста је мени мојих рудника, али се добро сећам кад ми је описивала како је, кад је почела да излази, увек чекао будан да се врати и да је песницама претио сваком пратиоцу, који би се дрзнуо да се пред његовим вратима појави. Метод је био, за очев рачун, прилично успешан.

Слично је било и у нашој кући. Отац је увек врло ружно говорио о нашим љубавним изборима, чак иако су наше везе биле дуге и стабилне. Чудна је та заумна врста самододељеног права на поседовање сексуалности своје деце, чини се као остатак неке животињске инцестуозности, у којој α-муж има права на све, сваки аспект живота потчињених. Фројд је то назвао ауторитарним типом личности, који често цвета на неразрешеном комплексу из аналне фазе фотосинтезе те не тако ретке биљуане.

-Како си, мили? Чуо сам да си плакао.

-Јесте! Чак си и њега успео да расплачеш!

-Молим те, не обраћај ми се. Сад разговарам са њим… Молим те…

-Ни ти се мени не обраћај!

-Па, не обраћам ти се, ја са њим причам. Молим те, само иди куд си кренула.

-Што ти не идеш?!

-Па, ја сам сео да са њим причам. Ти си у пролазу.

-Не обраћај ми се!

-Нећу, не брини.

-Немој!

-Нећу.

-Немој!

-Што си плакао, мили?

/она ме још мрзи испод веђе, мрзи и – одлази/

-Заболела ме глава од буке. Мама више УАУАУАУАУ!!! Уопште не знам ни шта се десило!

-Видиш… Знаш онај претислонац што идемо по воду с њим.

-Онај за пасуљ?

-Тај. Један имамо. Е, он кад има воду унутра и кад вода кључа, она испарава и ствара притисак. Као кад дуваш балон, па те заболи иза ушију, е, то је од притиска. Значи, притисак у лонцу расте и он креће да шишти кроз онај вентил на поклопцу.

-Дааа. Шшшшшш…

-Јесте. Али, кад више нема воде, онда нема више шта тај притисак да изнесе напоље, притисак расте и – шта буде?

-Експлодира!

-Јесте! То се десило твојој мами вечерас. Нестало јој воде у шерпи.

-Шта шерпа? Шта си причао Андреју, тата?

-Ti spiego, Veronika. La mamma era, tipo, una pentola a pressione…

Остаде Андреј да држи предавање из физике, а ја одох с великим знаком питања изнад главе.

Јесу ли овакви хистерични људи ономад викали – ΡΑΣΠΝΙ ΓΑ! Је ли и тада пандемија страха натерала обичан, миран свет да искези зуби и урла из дна душе, мрзећи богохулника, чија је једина кривица била што је Богом лечио неизлечиве.

ΡΑΣΠΝΙ ΓΑ! ΡΑΣΠΝΙ ΓΑ!

Мене је моја хистерична демонска мнозина растегла кроз бесану ноћ до у дан распећа, порађајући у мени изгарајућу жељу да од ње побегнем чим пре. Узели су лик жене коју волим, проклетници (sic!). Само се питам – ако одем од ње, хоће ли је напустити и они, кренувши за мном?

✣ ✣ ✣

Васељена је у покрету, камен који тоне.

И, на том камену, ми – руља последњег дана Песаха, која тражи распеће у име очувања Закона, губећи Живот, а Чудом – добијајући Опрост. И за то, и за све пре тога.

На данашњи дан Васељенског календара, седамнаестог Гргуровог, а четвртог Јулијевог априла, двадесет другог дана месеца Нисана, камен дотиче дно времена, зауставља Васељену и покреће Мук.

Трећи дан, један мехурић ће се ослободити камене тежине и кроз тмину људске хистерије, кренути горе, ка – Вас Духу.