Јутро је увелико. Морам се вратити у свој саркофаг. Стављам повеске на очи и гурам у уши чепиће који ми пружају -42 Дб. Знам да ће муж-пуж бити забринут, те сам му оставила писмо. Таман да усним, дрмa ме по рамену. Придигнем повеску на чело. „Не могу да прочитам шта си написала.“ Умало да му кажем све неприлично, смиловах се и прочитах му писамце.
2020, Велики Петак
Цици,
Добро ти јутро. Од 5.00 сам будна и пишем, пишам, серем и дворим четвороношце. Сад ћу покушати да одспавам, таман кад скачеш на ноге лагане.
♥♥♥
Она одвратна Шошкићка се продрала: „На парове, разбројс’!“ Ми бејасмо пионири Титови, на часу физичког васпитања. Девојчице су утегнуте у црне трикое с белим мајицама преко, да би – непрестано бујајуће груди девојачке биле унеколико скривене од погледа који су искрили надошлим тестостероном мутирајућих мужјака. Дечаци су носили црне шортсеве најчешће без доњег веша и исто тако беле мајице. Били смо приморани на драње, и драли се – први – други – први – други. Други је главу окретао удесно. Ка првом. Тако је било на почетку сваког часа. Као и у животу даљем. Сваки је после првог други.
Након уводног дрила уследило би вештичино: „Вољно!“ које би цурнуло преко хипер орошених неестрогенских брчића. Упутила би нас ка својим омиљеним справама за мучење – рипстолима, где смо били приморани да изводимо вратоломије као приправници на циркуском трапезу. Без заштитне опреме.
То је могло да се назове почетком служења војске у коју, разуме се, нисам ишла. Не бих се добро провела у Израелу или којем другом месту на глобусу где је и за жене утврђена војна обавеза.
Мислим да Шошкићка одавно сикће и дресира ђавле чуваре кључајућих казана. Међутим, како дуг живот често не значи награду већ казну, питање је да ли у оној димензији другује с рогатима у четири до три ока, или можда баш сада и даље под истом присилом командује, не подижући се из кревета, у незаборавно трансично фиреровском заносу с лудачким сјајем у очима.
Замишљам себе као Перу Митића. Нисам цвећарка. Медицинска сам сестра. Пу-пу-пу. Радим у Корона карантину. Под заштитном опремом ме ни рођена мајка не би препознала. Прилазим кревету, читам податке. Налазим да је пацијент Шошкићка. Стављена је на респиратор. Респиратори се стално кваре, а сервисери не могу увек брзо да реагују. Крајње неморално, кукавички и себично, нити случајно бушим респиратор шприцем са иглом која је неким разлогом провирила из џепа, нити узимам јастук да јој га на модро лице прислоним тј. притиснем и релаксирам је од тешког даха. Кобајаги, издижем се изнад ситуације и мудро закључујем: „Нисам ја убица!“
У ствари, не бих могла да живим са собом. То ме не чини моралном, храбром и племенитом. Чини ме – оном – како се народски казује за женско међуножје кад се жели подцртати као карактерна особина.
Тако се моја душа кукавички спасла додатног кармичког задуживања.
♠♣♦
Имам за закључити: да сам млађана и неукусна не бих била виђена за волонтера (читај: волонтерку) иако су п(л)итку песмицу спевали миксеви глумачко-певачки све мамећи младеж на добровољштину и то пред гебелсовско глаголање тј. уочи емитовањa дневника бр. 2 на јавном сервису, који се финансијски бар 50% чеше о све нас несрећнике на чија се имена воде електрична бројила. Изједначени смо са овцама и звонцама. Да се не изгубимо, давно изгубљени; (…) све нас је више (…). Чини се да омладини волунтаризам није на задовољштину, б’ате.
Корона-циркус 
Поштована, и већ драга, Ретка Зверко,
Хвала што поделисте мисли и речи са нама. Ово сам чекао. У наставку ћу објаснити детаље чекања.
Најпре: прво. Похвале.
Ретко добро писање. И паметно и живо-ритмично и занимљиво и снажно. Хард рок снажно, у оба значења: кремен-каменски и панк-рокерски. Једва сам чекао да видим како се прикључујете, а нисам смео ништа да кажем наглас (у вези са претходним Вашим коментаром на рачун моје неформално-формалне преписке са Александром). Да не урекнем.
А после првог, како из Ваше приче сазнадосмо, да је све и свако ,,после првог други“, дакле, долази друго.
У вези са ишчекивањем. И обраћањем Вама као ,,Реткој Зверки“:
уз свесно прихватање опасности да будем проглашен за фрика своје врсте, или стокера (али не Брема), нити тарковскијанског Сталкера, већ common stalker-a, Stalker-а vulgaris vulgaris
видех захваљујући једном од чудеса интернета: хипер-везе, што се над-о-везала на ово облоготворење и повела миша нам кликтајушчег и око ка Вашем блоготворју, сјајне текстове. И лично име у заглављу.
Али сам одабрао да Вам се не обраћам њиме. Зашто? У ово време гебелсовштине, како сте фино приметили, и када имамо и полицијски час (са чим смо се сусретали само у партизанским филмовима у докоронарном животу), и ТВ-а који нас будним оком гледа и подучава (и школски, и санитарно-медицински и великобратовски) потребна нам је пропусница-дозвола-документ. За све. Аусвајс, како сте, такође, фино приметили. Баш као у време окупаторско и партизанско. И орвеловско. Па онда нека буде нам дозвољено толико (ако толико тога у животу на нама и у нама нисмо могли да бирамо, то барем можемо) да на тим аусвајсима пишу имена која смо одабрали. Завереничка.
Нека буде.
Нека ово завереничко окупљање ‘ајдучије код гостопримљивог нам јатака Стојанова настави да рађа драгоцене плодове које нам ,,наша борба даје“. Борба да останемо колико-толико нормални. Кад притисак нарасте толико да бисмо и на лакат проговорили. Као у Стојановљевом претислонцу, у кога сам се зацопао начисто као у књижевног лика. Јунака нашег доба.
Само сејте врсне плодове. Радо ћу их кушати.
Ближи се час јутарњи. То само значи да морам под хитно и ја натраг у саркофаг.
До следећег читања,
срдачан поздрав
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person
Драги Саша,
Радујем се топлој добродошлици.
Веома сам Вам захвална на многим похвалним и охрабрујућим мислима и речима гледе мојих писанија.
Не знам да ли сте куцкали у дрво против урока или шта друго, али сачували сте жељу у себи. Откуд то да се измалерише кад се унапред изрекне, непознаница ми је. Могуће је да смо универзално наштеловани на два лица исте медаље.
Ваш је избор да у обраћању користите тај самосковани надимак.
Завереништво на интернету је смејурија али уживам у игри. 🙂
Верујем да Вас не доживљавам као прогонитеља, све док ме не уходите. Све и да сте фрик, у оскудним тајминзима П. Ч.-а и мимо истог, било би пренапорно штеловати се по наметнутом. 😉
Тражила сам, драги Саша, аусвајз од непријатеља. Рабила бих га тек да ту и тамо кад ми вода стигне до грла изађем на суво. Нисам га добила. Тај аусвајз је резервисан за термине ЕПП-а који су маскирани званичним изјавама, најмање три пута поновљеним.
Далеко смо ми од хајдука али хај“мо се правити јер јесмо у свеопштој хајдучији. Многоуважени јатак ће нам омогућити, ако затреба, да будемо проглашени за стране плаћенике, тј. уколико нам измакну етикете унутрашњих непријатеља.
Надам се да ћемо се једном и окупити одистински. Знам да је то тешко изводљиво за Ђурђевдан. Али окупљени јесмо, на многим пољима, осим физичког. Не морамо се срести код Хајдучке чесме, али важно је да смо се срели у (не)временима овим.
Циркуса ће тек бити. Corona iacta est.
Сад кажу да су накапали и мало ХИВ вируса у тај коктел. Постаје све занимљивије.
Самопрокламовала сам се у жонглера приправника по капиталистичком систему пењања уз клизајуће ивице неЈосерове пирамиде. Крекетавим гласом се одазивам.
Док ви сните фараонским сном, ре’ци стижу као вода питка, изворска и ледна, што крепи хајдука у шумама густим.
До наредне преписке, писања и читања срце моје Вас поздравља, јер дирнуто је.
Р. З.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person