Изолација 07

15.04.2020. Кукурикухил, Београд

Издржао сам некако тих недељу дана, пресипајући своје болно телесо из једног лежећег положаја у други, из једног кревета у други. Чуо сам се са човеком који је пријатељу Рајку помогао са његовом кичмом и договорио се са њим да се видимо у понедељак. Тај викенд протекао је у организовању превоза до Новог Сада. Због короне и ванредног стања у земљи међуградски саобраћај је укинут као и онај градски. Нашао сам неколико вожњи преко апликације ”Бла бла кар”. Договорио једну. У недељу увече човек је отказао вожњу. Није било шансе да нађем другу. Налазим рента кар. Човек је дошао по мене до центра, а онда сам га одвезао до канцеларије код Арене, после сам морао назад до града да напуним тонер за штампач и тек онда сам кернуо. То уствари није било у Новом Саду, већ са друге стране Дунава, у Сремској Каменици. Тако да сам се са ауто пута за Нови Сад искључио одмах после Инђије и кренуо за Сремске Карловце, па преко Петроварадина дошао до Каменице. Први пут сам прошао тим путем. Леп је то пут.

Није било тешко наћи кућу и ординацију. Човек се зове Милан. Ординација личи на уобичајене физио ординације. На зидовима су били огромни постери човековог тела спрада и позади. Наш нервни систем са акупунктурним тачкама. Милан ме је замолио да изазовем бол који имам, ту пред њиме. Покушао сам да седнем, па да устанем, да се ослоним на једну ногу више него на другу, али џаба, бол се није јављао. Каже да се то често дешава људима кад дођу код њега. Скинуо сам се до појаса и легао на стомак. Оно што је уследило било је доста болно, и највише ме је подсетило на филм „Матрикс” и буђење главног јунака из матрикса, кад сам себи напипа напајање којим је прикључено на мождину, одакле својим биолошким напоном читавог дотадашњег живота напаја машине, као и милиони других људи. Тако сам се осетио, као да ме је неко уштекао, за разлику од Неа који се иштекао. Пре тога сам зачуо специфично високофреквентно пиштање око главе. Имао сам утисак да ме је нешто уболо дубоко у мозак, али кроз кичму. Затим је уследило још интезивније пишатање, високофреквентно очитавање стања кичме. То је Милан поновио и на доњем делу кичме. Није трајало дуго, али је било болно. Рекао ми је да имам дискус хернију. Његова метода је била шијацу-елекро-акупунктура. Када сам га питао да ли може да ми врати дискус, одговорио ми је да у Јапану свака друга баба зна да врати дискус, и да није поента у томе, већ како да ми врати нерве. У десној нози од њих осам, седам има прекид, у левој четири имају прекид. Требаће читаве те недеље да долазим на терапију, и то ће да кошта. Да ли ће ми сигурно бити враћен дискус, то је било једино што ме је бринуло. Био је више него убеђен да ће га вратити. У том тренутку сем његове дијагнозе немам ни једну другу, јер до снимка из Драгише Мишовић због короне не могу да дођем. Ово ми је ту одмах изгладало као хватање очајника за сламку, али чини ми се да немам много избора. Или да наставим да трпим болове док корона не прође (што је у том тренутку врло неизвесно када ће бити, и још увек је неизвесно), или да ризикујем и прихватим Миланову дијагнозу као тачну и прођем његову терапију, највероватније јако болну, судећи по том првом прегледу.

Одлуку треба да донесем брзо. Цела цифра треба да буде увећана и за рента кар, који ћу уместо једног дана морати да узмем на 5 дана, плус трошкови горива и путарине. Зовем одмах из ординације моју Су(пругу) и питам да ли је она сагласна са тиме. Каже да генерално јесте. Договарам се са Миланом за термин сутра и излазим из ординације. Су ме зове одмах након тога и пита да ли сам одлуку морао да донесем одмах и зашто нисам дошао кући да се договоримо. Кажем да можемо кући још да причамо о томе.

Кући не причамо много и не договарамо се ништа, моја Су ми само каже да је знала да ће тако да испадне, тј. да ћу морати више пута да идем на терапију и да је то прескупо. Пита ме зар није постојала та иста терапија у Београду. Враћа се на проблем који је она имала у прошлости са дискус хернијом и терапије које је пробала и колико је то тада коштало. Закључак је да ништа што је она пробала није било скупо као ових мојих 5 дана. Не кажем јој ништа на то, али се сећам да смо њену другу операцију на ВМА морали да платимо, и то доста, сећам се да сам морао да позајмљујем новац, да би уопште успела да изађе са ВМА, јер док нисмо платили, нису хтели да јој дају отпусну листу. Иако је та друга операција, коју су назвали ”ревизија” била последица њихове грешке након прве операције, али да нам је нису наплатили испало би да признају своју грешку за време прве операције, што уствари лекари никада не би желели да признају.

Сдећеи термин код Милана био је сутрадан. Лежим на стомаку док ми се чини да ми по леђима прелази ваљком који је препун оштрих игли које ми деру кожу где год да прођу. Јако је болно. Следеће што осећам јесу неки вакуми који ме растежу. Нисам сигуран да ли их има два на мојим леђима или је један који ми премешта. Било је екстра болно. Питам се све време да ли ће ми све то помоћи или сам веверица, како моја Су верује. Договорили смо тремин за сутра у крећем назад за Београд.

Код куће почиње да расте тензија. Прво због новца. Није јасно одакле ћу и којим новцем да платим терапију. Одговарам да ћу сутра отићи до банке да повећам задужење на кредитној картици. Су ми се смеје мисли да то сигурно неће бити ни једноставно ни изводљиво у једном дану. Поготову не за време ванредног стања. Тог дана се отвара привремена ковид-19 болница на Београдском сајму. Сутра ујутру моја Су креће у офанзиву. Излажем их све заједно опасности и корони. Не жели да јој деца заврше на Сајму. Поставља ми услова ако желим да наставим да идем на терапију да се иселим. Деца ме питају кришом да ли ћу ићи на терапију. Желе да чују негативан одговор. Двоумим се. Ломим. Ипак желим да решим проблем који имам. Не могу сада да прекинем. Њени услови делују као уцена, али то јој не кажем, ни насамо ни пред децом, да не бих продубљивао сукоб. Тек следећег дана сазнајем да ми је дискус враћен оним вакумима, првог дана терапије. Одлазим у банку и повећавам задужење на кредитној картици. Узимам најнужније ствари. Одлазим из стана. Одлазим на терапију. Сва срећа па је станар на Кукурикухилу дао отказ у нашем стану, па имам где да се изолујем.

Најмлађи син плаче. Покушавам да му објасним да ћу увек бити ту за њега. Како ћу бити ту кад сад одлазим? Не могу ни себе да убедим у то што говорим, како ћу тек њега. Све време пеку његове сузе. Грозно је. Одвратно се осећам. Себични гад који жели да реши свој проблем. То је једина истина која ће ме од сада увек и свуда пратити. Без олакшавајућих околности.

Настављам са одласцима на терапију. Милан ми уводи дневе шетње. Првог дана прелазим 3 километра, затим од следећег прелазим на 5 километсра. Су и деца су добро. Сергеј се брине. Деца се прилагођавају новонасталој ситуацији. Бодрим се да ће то наше породично раздвојено изолационо стање потрајати само две недеље преко терапије. Колико би требала да траје самоизолација због короне. Мада чујем да повратнике из иностранства стављају на дуплу дозу самоизолације, тачније на 28 дана. Сва срећа па нисам повратник из иностранства. Ко може да издржи месец дана кућног притвора? Како? Размишљам мало како контролишу да ли је неко код куће. Да ли зову те људе на фиксни телефон да би проверили јесу ли код куће? Шта ако немају фиксни телефон? На Кукурикухилу ми немамо фиксни. Колико је људи у таквој самоизолацији, колико је таквих позива, ко то ради…

Делује да је дискус стварно враћен. Шетње ми пријају. Последњег дана терапије код Милана добијам прецизно упутство: 11 дана шетам по 5 километара дневно, а затим 9 дана радим једноставан сет вежби за леђа од четри вежбе. Показује ми вежбе. Прво их три дана радим у серијам од по 3 понављања, од четвртог дан по 6 понављања и од седмог дана по 9 понављања до краја. Док радим вежбе такође шетам 5 километара, само мора да буде други део дана. Вежбање и шетање не смају да се поклопе.

Су и деца су добро. Тензија је спласнула, али изгледа да ће наша међусобна изолација да потраје ипак дуже него што сам се надао.