Консултујем Ји Ђинг, књигу мутација, јер је вирус мутирао, од супе – па у све рупе. Друштва. Ових дана се та мутација све више осећа у пределу најниже. Рупе. Мутација улази. Мутација излази. Све је било, све се враћа. Мој баћа…
И тако, за 47. хексаграм читам:
К’УН – ПОТЕШКОЋА
Невоља. Успех захваљујући истрајности. Срећа за великог човека. Нема грешке. Ако човек употребљава само речи нико му не верује.
Пролазите кроз тешку фазу живота. Што се вас тиче, ово је време невоље. Изгледа да све иде погрешно, неочекиване тешкоће избијају и у најједноставнијем послу, чак и друштвени и емоционални аспекти живота узрокују проблеме. Али тешкоће и овакво искуство могу се преокренути у вашу корист. Потребан је ведар одговор на ударце судбине и одбијање да потонете. Морате бити груби, јер је и живот груб. Ако будете знали да покажете истрајну и тиху храброст пред несрећама извући ћете се. Срећа ће вам се осмехнути, а успех ће вам бити на длану ако погледате на сајту РТС-а рубрику „Времеплов” за датум 22. август.
Тао је проговорио. Наређење – извршење! Грубо и ведро, са истрајном и тихом храброшћу, набадам тастатуру, а сензуални женски глас гугљ-апарата, помагало за слепе гусларе, љубитеље љуте и грдне ракије, одговара:
1854. – Рођен Милан Обреновић, српски кнез и краљ.
1862. – Рођен Клод Дебиси, француски композитор.
1864. – Потписана Женевска конвенција о заштити рањеника у оружаним сукобима.
1878. – Основан Војни музеј у Београду.
1902. – Рођена Лени фон Рифенштал, немачка филмска глумица, играчица, режисер и фоторепортер.
1908. – Рођен Анри Картије Бресон, француски фотограф.
1911. – Из Лувра украдена Леонардова „Мона Лиза”.
1914. – Саграђен прекоокеански брод „Дулос”, који је 1978. године претворен у највећу пловећу књижару на свету.
1920. – Рођен Реј Бредбери, амерички књижевник.
1936. – Рођен Добрица Ерић, песник.
1948. – У Забрежју код Обреновца одиграна прва ноћна фудбалска утакмица у Југославији, између локалног клуба „Дрводељац” и београдског „Партизана”.
1960. – Прва српска алпинистичка експедиција освојила врх Мон Блан.
1971. – Рођен Војин Ћетковић, позоришни, филмски и ТВ глумац.
2010. – Умро Стјепан Бобек Штеф, фудбалер и тренер, репрезентативац.
2014. – Написана је повест о Сенеки.
▷ ▶︎ ▷
У читавој фабрици фотографија, од седам сати вечерас, па до десет, остало је само нас двоје да шкљоцамо. Рокали смо Рамонсе и Том Уејтса, па нас смириваo Винисиус ди Мораиш. Прође и то. Па опет на цикло.
Тај први део друма добрано је мрачан. Има ту и тамо уличне расвете, али ливада је унаоколо, нема светлосне контаминације из насељених места. А ја део пута кратим поред пруге и стално неке зећиће плашим, све да бих стигао до ж. станице Фуно, где се, најпосле осећа цивилизација. Е, сад, сем цивилизације, још поиздалека, осетио се и роштиљ, кобаја, углавном, и нека хипно музика.
Овде народ у августу воли да прави те феште и волонтери изорганизују шатре, очигледно, не као оне на зајечарском вашару, много су стерилније, цивилизованије, све беле, гумопластичне и улицкане, па се точи пиће и ждраће, а и неки културно-умјетнички програм се умјетне. Чудно је видети да се пред бином, на којој трешти нека блентава музика, простире количина од педесетак столова са фул опремом, стољњацима, пепељарама, сољу, бибером, уљем и сирћетом, чачкалица нема, здрави зуби. Заправо, то је хибрид два концепта, сценске музике, где је главни јунак музика (све оно што се у ту кошару трпне), и такозване дигестивне музике, оно што клавир у ресторану хотела „Москва” на пример треба да буде – ненаметљива музика која мекано испуњава простор, али оставља гостима луксуз опуштених гласних жица и бубњића. Овде је ситуација таква да људи не могу да причају од силине слинаве музике, него им преостаје само да ждеру. Добро, и то је неком провод. Уместо тевеа, ждраће са живином музиком. У сваком случају, боље од тевеа, слажем се.
На страну то што је сва та менажерија буквално на двадесет метара од пруге, па публикум има прилике да ужива и повремене сценске ефекте супербрзог воза који зазуји ни не застајући у станици.
Еле, вечерас се скупио неки пажљив народ, па и музика тихо прли. Толико је било другачије него претходне две ноћи, да сам морао да станем. Свирају Пинк Флојд! И то одлично свирају Пинк Флојд! Чак и округлу видео пројекцију фурају на платну изнад бенда! Баш су се потрудили. Баш их скидају. У сваком погледу. А и на сцени их има бар десеторо. Човек би рекао – читав спектакл! И док стајах тако, испитујући чувства, схватих да – то мене не ради. Не пипа ме.
Добро, ја сам ту неким другим ветром слетео; уморан, с посла, а на смену морам да се вратим већ за осам сати. Мислим, идем кући да дођем. И док налазим разне изговоре, одједном, севне – они НИСУ Пинк Флојд! Трибјут бендови су гомила плагијатора, који немају то у себи, ту музику. Они је јесу научили, и то савршено научили, али споља. Они је нису створили и немају то животно искуство које је породило музику којој се дивимо. Они нису ТЕ изузетне личности. А није ни позориште, па да пристанемо на ту условност, на ту представу, нема ту те илузије. Ма, они свирају лажни концерт за ждрање!
Нагазих педалу и нестадох низ друм. Замишљам потпуну равнодушност лажног Пинк Флојда за ту кинетичку појаву.
Корона-циркус 