За Владимира Јагличића

[Време читања: 5’]

„Човек нема драгоценијих искустава него из првог детињства у кући родитељској, и то је скоро увек тако, чак и тад кад у породици има само најмање љубави и слоге. И од најгоре породице могу се сачувати драгоцене успомене, ако је само твоја душа способна да тражи што је драгоцено…”

                                                Ф. М. Достојевски – „Браћа Карамазови”

                                    

Постоје тешка јутра и тешки дани. И ноћи, тешке. И тешке речи…

Има, у једном филму, кад жена каже мужу, да га утеши: 

„Сутра је нови дан…”

А он јој одговори, без много наде у гласу (добро је то одиграно):

„Тога се и плашим…”

Постоји и заувек. И то је тешка реч.

И правда, исто тако.

Не иду заједно заувек и правда, овако, изблиза гледано. Издаље, не знам.

Али тежина је ту.

. . . . . 

Заиста – много тога зависи од нас. Шта, када, због чега, како и колико тражимо; шта смо спремни да урадимо, шта не, а шта бисмо можда могли.

А ту су и околности – које обликују многе нијансе по свом недохватном устројству. И више од нијанси, много више…

Присећам се речи Гајта Газданова:

„И иначе, најчешће речи које је употребљавао биле су „срећан” и „несрећан”. Он је спадао међу оне непомирљиве припаднике руског народа који виде смисао живота у тражењу истине, чак и када се увере да истине, у оном смислу  како је они схватају, нема и не може да буде…”

Постоје, свакако, и међу Русима и међу другим народима  и они који смисао живота виде у 250 грама говедине (универзална говедина) – а може бити и нешто више и нешто мање ако говедине нема.

Или  у успеху, као например полуинтелектуалци, који у овом времену ничу као гљиве после кише, а које је тако добро описао онај са пет сома (тренутно највећа српска новчаница).

Свега има, и свих.

У праву је Достојевски. Само, то је тешко написати. То – ко је пред ким и зашто крив. Једна истински културна жена, моја колегиница – отишла је у пензију давно, рекла ми је да је њен брат полудео због те реченице.

Осетљиви су људи. И писци су људи, има и њих осетљивих. Али мени су у младости најзначајнији били они који дирну човека. Они који попут Ајтматова, Шајтинца (3), Распутина, или Јагличића погоде у оно мало срца што је човеку остало, ако му је мало остало. А ако њихову књижевност читају млади људи, ја мислим – формирају се под добрим утицајем, макар кроз тај мали прозор у живот и свет, који се зове књижевност.

Синоћ сам био љут. Наљутила ме је глупост мени једног блиског човека, али нисам желео ништа да му кажем – можда и због ситуације која је ван досадашњих оквира. А можда и због откуд знам.

Тек, био сам љут. Кад сам љут, често одмах реагујем, али не у правцу у ком би требало. Ко је љутица, уједе га кртица…

Одлучио сам да сачекам јутро, да не реагујем. И онда, мало мислима, мало самоконтролом, мало набијањем посла себи на грбачу, мало опет мислима, одлучио сам да на извор моје љутње не реагујем.

За сада.

А можда и заувек.

Мада је „заувек” тешка реч.

Тако да је то, за мене, за сада, велика велика победа.

Цех је платила моја жена. Није имала ништа са извором мог беса, али се уплела у мој простор са низом питања, наслућујући нешто – она ме, уосталом, сасвим добро познаје, ако хоће да препозна (израз лица, сведене реченице, замишљеност – тако види да сам потиштен, или љут).

И после низа питања, добила је од мене тиху, саркастичну жаоку. Наљутила се и она, али смо обоје знали на кога.

Проговорили смо, једва, тек следећег дана, у јуначко подне.

Ето. Велике победе плаћају се жртвама.

Колико су велике, и вреде ли жртава – то се после питаш…

. . . . .

То што је Уелбек ономад замало дошао у Београд, није ме ни најмање потресло. Ја мислим да је он човек који солидно пише – али колико их је који солидно пишу. А та издр…… његова и њему сличних, саможивих, умишљених типова – то код мене изазива љутњу, поново као некад, када сам био млад.

А када сам био млад, читао сам, али никада нешто као велике руске шампионе – или Јагличића.

И у праву је Тарковски, то сам прочитао у једном од текстова у часопису „Благодарије” или овде, захваљујући Стојанову:

„Довољно је” – каже – „да погледаш пет минута неког филма па да кажеш да ли редитељ има талента или не…” 

Исто тако, довољно је да прочиташ причу Владимира Јагличића „Циско”, или неколико страница романа „Светлости очију” (најбоље епилог), па да схватиш каквог писца имаш пред собом.

Боже, дај нам оне што не лажу, а нарочито оне што не лажу у уметности. Дај нам несебичне. Дај нам добре, храбре и праведне.

Дај нам, Боже – ако не тражимо превише.

И опрости нам дугове наше, као што ћемо, надам се, и ми опростити дужницима својим.

. . . . . 

Тако је причао у продавници. Чим би окренуо леђа, почело би сашаптавање: „Приженио овакву и онакву…”

Нису дуго испирали уста: добро дело не надахњује аброваше.

Али, свет није без добрих дела.

Само зато још није пропао.

Владимир Јагличић „Циско” 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: