[Време читања: 8’4’’]
Болоња, 12. април 2020.
Лаго ди Комо (језеро Комо) једно је, можда, од најлепших места у Италији, a у Ломбардији – сасвим сигурно. Тај је регион, вероватно знаш, и најтеже у Италији погођен циркусом у вези са „вирусом”. 59.052 „заражених” са 10.621 мртвим, кажу подаци италијанског Министарства здравља на данашњи дан, 12. априла у 18:20 часова.
Милано, главни град Ломбардије, налази се на четрдесетак минута одатле, аутом или возом, или деветак сати – пешке. И, Милано је, за сада, најуроњенији у 5G мрежу за хватање људских душа. На тај начин, Милано је постао – Лаго ди Внаго.
И ето, седе Олди и Џорџ на обали Лаго ди Внаго. Олди листа телефон, а Џорџ копа пендреком по песку. Долази Детенац, пала му је лоптица ту, у њиховом присуству. Кад види два незнанца, посебно оног са правоугаоним мустаћима и пендреком, опрезно застаје.
Џорџ: Мали, ’оћеш лопту?
Детенац испод ока гледа час брку, час врх своје десне ципеле, час чичу са ленонкама.
Џорџ: ’Ајде, не бој се. Узми лопту.
Олди се за трен одваја од екрана, преко наочара погледа у Детенца, па се врати у гледање брзо стримованог документарца 4К резолуције и, паралелно, тимског играња неке сурове пуцачине са невероватном графиком.
Џорџ: Не бој се, дечко. Па, зар не знаш ко сам ја?
Детенац се, као, раскрављује. Почиње да му се свиђа брко, јер говори са њим као да је велики.
Џорџ: Јеси гледао Великог брата на тевеу? То се већ неко дуже време емитује уместо образовног програма. Ма, сигурно си видео… Иде између часова ТВ-школе на другом програму… Мама и тата су сигурно гледали… Сви су гледали! — Е, па то сам ја смислио!
Детенац: Ја сам мали, идем у обданиште. Ти ниси мој брат…
Џорџ: Види ти безобразника?! Узимај ту лопту и бриши!
Детенац плашљиво прилази лопти, и трен пре него ће је уграбити, Џорџ из све снаге одалами по лопти, пендрејк му се врати и клепи га преко бркова и избије пар зуба. Лопта заврши у језеру, Џорџ крене да крвари, пени и куне, Детенац да плаче и вришти од страха.
Олди: Бамумаму, не може човек ни серију да погледа на миру… Претера га, болан, Ђорђе. Ђе ћеш пендреком на дијете? Мали, немој да плачеш, није чико хтео. Мало је нервозан због ове изолације-ситуације. Дођи, покаже ћоро игрицу, сад сам зарадио нови машингевер, има да ги кокамо ки зечеве!
Џорџ крвари, али се стиша, оста пендрејком копајући. Детенац се на помен речи игрица аутоматски утулио, очима зажарио. Прилази ћори, пребацује му леву руку преко рамена и удубљује се у пуцачину, док провали контроле. Аха, овако се пуца, овако удара ђоном, а ’вако користи ћакија. (Фали још само ракија.)
Лопта плута по језеру, а врућ, смрдљиви ветар гура је од обале – даље. Са црквеног торња избија пет пута, а ћоро и брко се – пресеку.
Олди: Мали, трчи кући, почиње Изолација! Брко, бјеж’мо!
Од силне стрке, Џорџ испушта пендрејк, а Олди оставља преносни телефонски уређај у малчевој ручици, те обојица скачу у језеро и зарањају до дна времена. Детенац је забленут и отворених уста чека да она двојица изроне из смрдљиве воде. Вода се смирује и у глаткој површини Внагоа огледају су се небројене антене и оголеле планине у даљини.
После неког времена, заборавља на ону двојку, као да никад није ни постојала, те у новим панталонама седа у песак и урања у таблету. Тамо, пак, нема више оне пуцачине, нешто је испипао док је бленуо у Лаго. Сад је на екрану неки документарац са тубе, вероватно је ћоро пратио. Мали штипка екран, а у горњем делу искаче наслов: The 5G Trojan Horse. Остаје да блене у то до касно у полицијску ноћ.
▶︎ ▷ ▶︎ ▷
У врлом-међу-времену, након што су се вратили свако у своје простор-време, Олди Хаксли жели да заврши разговор са плаже и истера ствари на чистац, па седа да напише писмо Џорџу Орвелу (за пријатеље Ерик Артур Блер), са 1800 метара надморске висине, из Рајтвуда, насеља у Калифорнији са 252 домаћинства, које нема административни статус. Удаљен 145 километара од Лонг Бича, а 8621 километар од Сатн Кортнија где обитава прималац писма, становник бр. 2421, Ерик Артур – болесник од туберкулозе, Олдоус седа у своју омиљену столицу, ушњирава груби папир у Корону бр. 3 и, скинувши ленонке, креће да свира:

„Рајтвуд
Калифорнија
21. октобар 1949.
Поштовани г. Орвел,
Веома је љубазно од Вас што сте рекли својим издавачима да ми пошаљу примерак Ваше књиге. Стигла је док сам био усред посла који је захтевао много читања и консултација референци, а пошто мој слаб вид чини неопходним да ограничим читање, морао сам дуго да чекам да бих могао да се упустим у Хиљаду деветсто осамдесет четврту.
Слажући се са свим оним што су критичари написали о њој, не морам Вам још једном поновити колико је то добра и изузетно важна књига. Могу ли, уместо тога, да говорим о ономе чиме се књига бави — о коначној револуцији? Први наговештаји филозофије о коначној револуцији — револуцији која надилази политику и економију и која има за циљ потпунo превраћање психологије и физиологије појединца — могу се наћи код Маркиза де Сада, који је сматрао себе за настављача, усавршитеља дела Робеспјера и Бабефа. Филозофија владајуће мањине у Хиљаду деветсто осамдесет четвртој је садизам који је доведен до свог логичног закључка надилазећи секс и негирајући га. Мада је сумњива чињеница да се политика чизмом-по-лицу може наставити у недоглед. Моје уверење је да ће владајућа олигархија пронаћи лакше и мање расипне начине управљања и задовољења своје пожуде за моћи, а ти ће начини бити слични онима које сам описао у Врлом новом свету. Недавно сам имао прилике да проучавам историју животињског магнетизма и хипнозе, и био сам јако погођен начином на који је свет сто и педесет година одбио да озбиљно спозна открића Мезмера, Брајда, Ездејла и осталих.
Делом због превладавајућег материјализма, а делом због преовлађујуће уважајности, филозофи из деветнаестог века и људи од науке нису били вољни да истражују необичне чињенице психологије за практичне људе, попут политичара, војника и полицајаца, које би се примениле у области владавине. Захваљујући добровољном незнању наших очева, појава коначне револуције каснила је пет или шест генерација. Још једна срећа у несрећи била је Фројдова неспособност да успешно примени хипнозу и његово последично омаловажавање хипнозе. То је одложило општу примену хипнозе у психијатрији најмање четрдесет година. Али сада се психоанализа комбинује са хипнозом; и хипноза је постала лака и безграничено проширива употребом барбитурата, који чак и најотпорније субјекате уводе у хипноидно и сугестивно стање.
Верујем да ће светски владари, у следећој генерацији, открити да су дечје условљавање и нарко-хипноза, као инструменти власти, ефикаснији од пендрека и затвора, и да пожуда за влашћу може бити потпуности задовољена убеђивањем људи да воле своју понизност, подједнако као шибањем и пребијањем до послушности. Другим речима, осећам да је ноћна мора Хиљаду деветсто осамдесет четврте предодређена да се претвори у ноћну мору света који има више сличности са оним какав сам замислио у Врлом новом свету. Промена ће се догодити као резултат осећања потребе за повећаном ефикасношћу. У међувремену, наравно, може доћи до биолошког и атомског рата великих размера – у том случају ћемо имати ноћне море других и тешко замисливих врста.
Хвала Вам још једном на књизи.
Искрено Ваш,
Олдоус Хаксли”
”Wrightwood
Cal.
21 October, 1949
It was very kind of you to tell your publishers to send me a copy of your book. It arrived as I was in the midst of a piece of work that required much reading and consulting of references; and since poor sight makes it necessary for me to ration my reading, I had to wait a long time before being able to embark on Nineteen Eighty-Four.
Agreeing with all that the critics have written of it, I need not tell you, yet once more, how fine and how profoundly important the book is. May I speak instead of the thing with which the book deals — the ultimate revolution? The first hints of a philosophy of the ultimate revolution — the revolution which lies beyond politics and economics, and which aims at total subversion of the individual’s psychology and physiology — are to be found in the Marquis de Sade, who regarded himself as the continuator, the consummator, of Robespierre and Babeuf. The philosophy of the ruling minority in Nineteen Eighty-Four is a sadism which has been carried to its logical conclusion by going beyond sex and denying it. Whether in actual fact the policy of the boot-on-the-face can go on indefinitely seems doubtful. My own belief is that the ruling oligarchy will find less arduous and wasteful ways of governing and of satisfying its lust for power, and these ways will resemble those which I described in Brave New World. I have had occasion recently to look into the history of animal magnetism and hypnotism, and have been greatly struck by the way in which, for a hundred and fifty years, the world has refused to take serious cognizance of the discoveries of Mesmer, Braid, Esdaile, and the rest.
Partly because of the prevailing materialism and partly because of prevailing respectability, nineteenth-century philosophers and men of science were not willing to investigate the odder facts of psychology for practical men, such as politicians, soldiers and policemen, to apply in the field of government. Thanks to the voluntary ignorance of our fathers, the advent of the ultimate revolution was delayed for five or six generations. Another lucky accident was Freud’s inability to hypnotize successfully and his consequent disparagement of hypnotism. This delayed the general application of hypnotism to psychiatry for at least forty years. But now psycho-analysis is being combined with hypnosis; and hypnosis has been made easy and indefinitely extensible through the use of barbiturates, which induce a hypnoid and suggestible state in even the most recalcitrant subjects.
Within the next generation I believe that the world’s rulers will discover that infant conditioning and narco-hypnosis are more efficient, as instruments of government, than clubs and prisons, and that the lust for power can be just as completely satisfied by suggesting people into loving their servitude as by flogging and kicking them into obedience. In other words, I feel that the nightmare of Nineteen Eighty-Four is destined to modulate into the nightmare of a world having more resemblance to that which I imagined in Brave New World. The change will be brought about as a result of a felt need for increased efficiency. Meanwhile, of course, there may be a large-scale biological and atomic war — in which case we shall have nightmares of other and scarcely imaginable kinds.
Thank you once again for the book.
Yours sincerely,
Aldous Huxley”