31. дан – Сан

[Време читања: 4’ 52’’]

Болоња, 10. април 2020.

Као, улазим у клуб ПЏ (у Сијетлу?). Рустика. Дрво, антиквитети и пиво, та врста минималије. Прашњаво, али са стилом. Пењем се на први кат, платформу која надгледа малецну позорницу. А на спрату, седи прва петорка Сијетла: Камерон, Ејмент, Госард, Мекриди, Ведер. Поздрављам домаћине и кажем им да их волим одувек. Они се смеју симпатично, емпатично. Знам да су сви ту, али их не видим, јер се уплићем у разговор са двојицом, Едијем, старог Ведера сином, и Мекридијем, који ће продуцирати мој соло концерт, за пар сати, ту, на биници. Поздрављамо се, упознајемо и ја, да бих испао много опуштен лик са којим они треба да зажеле да се пајтају и опуштају, у празном тренутку одмакнем се у страну и, као, кад они не гледају, симулирам кошаркашки шут. Не скок-шут, него као за слободна бацања. Скок шут није жест опуштених ликова.

За ту прилику купио сам у Лидлу нови електрични укулеле и, док се каблови развлаче, миксета, пипета, дрндам га у ћошку. Има мекан врат (укулеле). Што не значи да се савија, него да прсти могу уз лагане манипулације да произведу звучне артикулације. Ту је и неки Пољак, са истом судбином. Ваљда ћемо наступати један за другим, шта ли, ипак смо ми само младе наде. Он јесте млад, или тако изгледа, јер је мршав и плаве куштраве ћубе. Са стране, кратак, шишан на тројку. Кад видим да и он има укулеле, стар, скрндан, не узнесем се уопште, Пољак је то. Али схватим да ће то бити Прва сијетловска Укулелијада, па ме неки пристојан понос, као патриотизам, например, обузме.

Има онај Фелинијев фиљм – „Град жена” – и тамо, у финалу, гомила женске публике нахрупи одједном и бучним трком у амфитеатар, такозвани циргуз, да гледа једну мушку монодраму. Моноглумац је Стари Знапорац, алиас – Марчелло. Исто тако се стуштила публика и у клуб ПЏ, који се, сненим могућностима импровизације, претворио у сличан циргуз.

Светла се пале, спот рефлектори на мене и Пољака, ту је и бенд, гледам у невидљивог бубњара, у његов бас-бубањ, и гледам у свој укулеле, који се мигољи, јер се у међувремену претворио у неки електрични дромбуљ, који не знам да свирам. Пољак клисне са сцене, музика иде, ја пребирам по оној ствари, покушавајући да чујем какав звук производим. Све то звучи лоше, али не грозно, иако уопште не контролишем дромбуљ. Мени је до смеха, забављам се, а и невидљиви музиканци. Поред мене је и Мишко Костов, прати ритам главом, али опуштено, као и сви ми кад бацамо слободна бацања.

Успевам да трансформишем дромбуљ, комбинујући га као Рубикову коску, тако да се одједном на њему појаве некакве дирке, нешто између округлих типки на прастарим писаћим машинама и пипки-сисаљки вируса, модела Корола. Стискам-притискам и с радошћу препознајем звукове бас гитаре (?), које излазе из гласноговорника, синхроно са штипкањем крун-пипака. Циргуз мора да се настави!

Би шта би и — заврши се.

Седимо у бекстејџу Миха Јевтић, Пољак и ја. Испада да је Миха био на гитари, тамо у мраку, јер сам само ја био звезда мога сна о Укулелијади. Пољак је попиздео, јер тврди да му нико није рекао да ће свирати пред публиком. Каже Миха да ни он није схватио, али је, ето, свирао, јер Миха није Пољак (то му није ни рекао, ни помислио, то ми се у сан јавило).

Ја им онда лепо објасним да ми је у мејлу стигао промо видео, из кога се јасно аудио да ће то бити жива свирка за публику и кеш, а не за пајтање са старијим колегама музичарима, уз дувку и пиво (Пољак је, кад сад размислим, имао фацу као да је баш то очекивао). А ако нису проверавали мејл, њихова је одговорност. Сигурно није кривица наших мецена из клуба ПЏ.

Онда нас тројица изађемо на свеж пустињски ваздух и кренемо преко неког непрегледног камењара. Мени се приједе нешто слатко, па питам Миху је л’ има његов Ћале неке колаче. Миха га окрене, а Ћале каже да нема баш ништа, јер су му, пандемијском вишом силом, сви колачи остали код ћурке, у Вијени.

Свеједно, идемо код Ћалета на кафу, Миха и Пољак улазе први и поздрављају се с њим, а Ћале и ја, као два стара јарана, у бијела се лица љубимо и, као две дрвене чиче, немоћно се потплићемо и загрљени падамо на кауч, десно.

Звони брзи поштар, Амазон-пријатељ, доноси мастило за штампач. Каже ми да не штампам блоговље, екран леба не једе.

Гледам, девет је и петнаест минута. Уранио, зору преварио!

[P.S. Онај Пољак, сећаш се? Испоставиће се да је Милчо Манчевски из времена пре короне и Пре кише.]

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: