31. дан – Хабиб хабиби

[Време читања: 6’ 19’’]

Болоња, петак, 10. април 2020.

       Сада, кад сви све знамо, отприлике у размери 2:8 у корист необавештених, можемо да се окренемо животу ван короне, јер, сигурно, не може трајати предуго овај цирк.

       Еее – рећи ћеш – лако је твом оптимизму, ти ћеш за викенд моћи да изађеш, прошеташ, протегнеш ноге, надишеш се пролећа. А ми смо заб(о)рављени законом.

        И ту ћеш бити у праву.

    Истина, затворени смо и ми, али другачије, мекше. Што не значи да је српска, или, рецимо, македноска пандемија грђа од талијанске. То само значи да је менаџмент другачији. Епским језиком: „Један вирус – два харача даје.” И зато, због очигледности разлога двоструког аршина, за трен макар, излазимо из врзиног кола узрока и последица, јер ко има главу, тај вероватно по васцео дан и сам испитује ту дво-трострукост.

А онај живот ван короне, коме бисмо да се овде обратимо, у тренутку садашњем, може бити или непознати будући живот, што због саме неизвесности, којом се добрано гоји, изгледа мрачно, а у најмању руку – магловито. И ту бих будућност, ако немаш ништа против, оставио за касније, да је расплићемо кад постане садашњост. Превише је непознатих у тој темпоралној једначини.

Зато нам остаје само прекоронарни живот, који сада, пази ово, буквално свима на Мајчици Земљи изгледа као предивна бајка, сем, наравно, онима који коронаријама сада мраче и облаче, јер њима, цап! – у џеп. Али, без бриге, њих је заиста мало. Можда ни читав онај 1%.

      Дакле, напред у бајковиту прошлост!

Треба сада, ad hoc, смислити некакав времеплив по мору Темпоралису. Зверам унаоколо и заустављам поглед на великом слову „Ћ” – једноставном грбу Удружења за одбрану ћирилице на календару који ми донео Стојке кад је са Сањом и Огијем био да гледамо Ника Вотерхауса у Фрикаут клубу пре три године. Халендар је, кронометарски гледајушчи, бајат. Још и боље! Јер нам треба за искок из садашњости. Затварам очи, шарам, шарам, шамарам и набадам – 29. август!

    Ако кренемо кроз бајатост историје, наићи ћемо на разне догађаје који су се одиграли тог дана:

1289. – Основана Инквизиција.
1521. – Турци под командом Сулејмана II први пут освојили Београд.
1915. – Рођена Ингрид Бергман, шведска филмска глумица, добитница Оскара.
1982. – Умрла Ингрид Бергман, шведска филмска глумица, добитница Оскара.
1987. – Умро Ли Марвин, амерички филмски глумац, добитник Оскара.
2000. – Умро Марко Тодоровић, позоришни, филмски и ТВ глумац.
2003. – Почела Скајп комуникација на интернету.

2005. – На стадиону „Тимока”, на финалној вечери зајечарске Гитаријаде, уз Амстердам Рибље Чорбе, пољубио сам једну Весну. Није била пијана. На растанки је рекла да ће да размисли, па сам после сазнао да је отишла за неког Шакала, професионалног рокера на гласу.

2014. – Написана је повест о Хабибу:

▷        ▶︎       ▷

У фабрици фотографија често сам виђао омаленог, али набијеног педесетогодишњака. Стално је вукао неке терете на ручном виљушкару. Стално насмејан и стално натопљен знојем. Иако се никад нисмо формално упознали, увек ме је у пролазу поздрављао са – Ћао кариссимо! – најдражим ме називао. И ја њему увек широк осмех у отпоздрав.

      Није да се много тиме забављам, али сам га оквирно дефинисао као Мароканца. Е, то је као кад заподенеш с незнанцем причу, па нагађаш по говору одакле је – Шумадинац, Лала, Лесковцшанин – само што се овде ради о другојачијој раси. А странци, странци смо сви, и зато чинимо јединствану расу – радничку класу.

       И тако, нас два Ванземљака, јуче, за време петнаестоминутне паузе, обојица се нађемо у свлачионици. Свако уронио у своју касетлу у потрази за брзим допингом. И док смо, тако, копали, каже мени Хабиб:

       – И ти сваки дан идеш бициклом на посао?

      – Сваки дан. Ево, од првог јуна сам почео и сад је то, колико? скоро три месеца. 

       – А кад пада киша?

       – И кад пада киша. Засад је топло, па и киша није страшна. Штавише, тад је и авантура некако већа; знаш, теже је, па кад стигнеш на циљ, а оно, као да си нешто већ урадио тог дана. Ваљда је најгоре кад ти дан прође ни у чему. Тако да сам ти ја, Хабибе хабиби…

– Хабиб! Хабиби значи драги на арапском, као љубав. 

       – Знам Хабибе, шалио сам се.

       – А овде сам, у улици Маркони, радио у једном бару и виђао девојчице са момцима, знаш, још немају ни петнаест година, а већ… У Тунису тога нема. Знаш, ја сам религиозан. И практикант. Код нас нема ничега пре брака.

       – И чекај, ти ми кажеш да док се ниси оженио – ништа?

       – Ништа, мили мој. А касно сам се ја и оженио. Моја браћа су на време, а ја у четрестрећој.

       – И шта? До четрестреће – НИШТА?!

       – Ништа.

       – Па, како, бре??? Је л’ ти било тешко?

       – Да знаш само колико, најмилији…

       За тренутак сам мислио да се шали, да мора да је, ту и тамо, понекад знао и да зажмури на једно око, али ме је с његовог чела опоменуо тамни печат усијане коже, усијан од молитве, од клањања.

       – Свака част, ево руке! 

       Некако сам се искрено зарадовао његовом подвигу. Као, ето, има Наде. Не знам за шта, али је Нада ту, свакако, важнија од разлога. И та се моја радост неприметно прелила у живо размишљање и сажела се у, колико једноставно, толико изненађујуће откриће, којим се јасно скицира оскудица емотивног живота белог дела планете:

       – Па, да! И тако, једно друго научите све што знате о љубави, и то важно и јединствено, понављам – јединствено искуство које поделите везује вас на један, рекао бих, вечни начин! И за трен, као муња, пренесох себе у имагинарни живот у коме бих и ја, Хабиб Хабиби и дан данас био са својом Ханумом, која ми је прва открила себе и којој сам се први открио. Ал’, много смо млади били. Та је подељена тајна била као прерано пијанство. Вртоглаво и бетонирајуће. Ма, шта зна дете шта је триста кила?! – каже се у мом крају. А мој крај је и мој почетак.

       – Свака част, ево руке!

       – А сад се, ево, моја жена враћа у Тунис и ја ћу морати поново да се оженим. (кроз кез) Нама наша религија то дозвољава!

       – Знаш шта, Хабибе? Је л’ имаш ти неког доброг сунет-брицу? Јер Новопазарац Мустафа одавно мириши бехар у џенет-башчи.

Ни на небу и на земљи
Ни на небу и на земљи

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: