О раду

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 1’ 49’’]

„Не веруј својим пријатељима када траже да будеш искрен са њима. Све што они хоће јесте да им потврдиш добро мишљење које они имају о себи самима…”

Тако је писао Ками. А има и ово, исто он:

„Овај свет је неподношљив. Човеку су потребни или Mесец, или срећа, или бесмртност – а све те ствари нису од овог света…”

Ками је бранио за репрезентацију Алжира, у фудбалу. Мислим да је својевремено био најмлађи добитник Нобела. Није био много стар ни кад је погинуо.

Добро је писао. Има она реч – оригинално…

Човек се често занесе пишући. Зао језик би рекао да има нешто неприродно у писању. А да је све природно, например, у пишању.

Пишаш док има.

Али ипак, другачије је са писањем.

Ево, рецимо, напишимо и ово….

Гледао сам пре неко вече филм о Бобију Фишеру, амерички филм.

У том филму, има реченица, између Бобија и осталог –

„Сви врхунски хирурзи, шахисти (и неки још, не сећам се који) имали су по 10.000 сати вежбања…“ – мислим да се то односило на онај период пре него што су постали врхунски.

Мени понекад људи дају своје писаније, пошаљу ми – желе да их примете, да им неко каже да вреде, да наставе.

То је вероватно и зато што сам годинама радио у издаваштву, а и умем ту и тамо шта да кажем и напишем, а и професор сам.

Е сад…

Људи воле да их похвалиш. И ја похвалим. Волим и ја да ме похвале. Воле то и они који кажу да не воле.

Али, није то увек оно што је важно.

Не треба човека смрвити. Треба дати наду људима.

Наћи оно што ваља. Уосталом, Балзаку су својевремено рекли да се мане писања, а Џеку Николсону – његов тадашњи агент (мора да је и агент тада био млад, а и не мора) да за њега баш и нема много посла.

После је Џек то прокоментарисао када су му доделили оскара првенца.

Понекад, ипак, мораш и да приметиш шта не ваља. Па да онда, у зависности од свог карактера и карактера доносиоца кажеш или напишеш што се има казати или написати.

Тако је и са филмом, а верујем и са другим врстама занатлијских радова које стварају они што би волели да се зову уметницима.

Али у суштини, битно је оних 10.000 сати. И више.

Има у једном солидном роману, енглески је писац, а пословица кинеска  „Постајеш добар у нечему само ако једеш хладну кашу…”

Не чекаш да се охлади, него те занесе, па кусаш олађено.

Тако је per tutti.