Црно – бели дан

[Пише: Бошко Милосављевић] 

[Време читања: 2’ 14’’]                                         

Лекино Брдо, 9. април, тачно у 17 часова

Устајем, и крећем се ка пекари после десет дана. Маске носе пред пекаром сви, чекамо, улазимо један по један.

Десет дана без бурека, и ето, не издржи човек…

После одем до једног маркета, гужва, још већа.

Али, мудрац сам ја. Одем до другог, тамо никог испред нема. Купим ситнице, и изађем.

У кући још спавају.

После дође мој брат, и изведе моју кћер у шетњу. Уствари, поведе је да јој купи поклон, јер је рођендан прославила скоро, у условима неусловним за прославу.

После изађемо брат и ја у шетњу. Причамо о смислу, о људима, о појавама. Тешко се разговор може лепо пренети. За то имате писце попут Реја Лориге, Георгија Владимова или Чудакова (чудна ми чуда), а има и још.

Сретнемо Перкета. Он каже да носи маску само због ћалета – његов ћале је мало старији, има 78 година. А Перке крупан, јак као бизонски во, можда и јачи.

Кад смо му прилазили, он нас поздрави, јер зна да браћа Хименез навијају за Партизан:

„Де сте Гробари?!” 

Перке је велики Звездаш, па се стално нешто чаркамо на ту тему.

После брат оде својим послом, а ја купим готов оброк, пиринач са неким печуркама.

Кад сам гајби дошао схватим да јесте пиринач, али није са печуркама него са пилетином. Погреши човек.

Ништа, мало опсујем, у брадицу. Жена ме пита шта је, ја објасним, па опет почастим продавце готове хране псовчицом – за коју епитет никако не може бити медена.

Видим да имам три пропуштена позива и поруку од Стевкета, мог колеге са посла, коме је као и мени Партизан велика пасија:

Javi se da ti ispricam nesto…

После ручка позабадасмо се сви при креветима – ко у сан, ко у телвизор, ко у телефон.

Ја у телефон. Сео на терасу, пре тога откувао кафу, упалио цигарету, па обрни-окрени – Стевкета.

Каже:

,,Пази шта ми се десило. Отишао сам у набавку, па однео, после, маторима неку клопу и нешто… (његови живе Близу Обреновца)

И кад сам се враћао, реко да упалим свећу Жарету. Одем, упалим, па мало и попричамо. Жаре ме увек лепо слуша.

Онда чујем иду неки људи. Окренем се, видим Саву Милошевића, носи крст. На крсту пише Мирослав Гајић, а око крста црно – бели шал.

Миша Тумбас.

(Легендарни навијач Партизана, незванична маскота клуба.)

Видим и Илијева. Приђем. Било можда петнаест људи, гробари, и ми, Гробари.

Био је и свештеник.

И тако испратисмо нашег Тумбаса.

Леп дан – као за утакмицу.

Ето, испаде да сам ја био у име нас из фирме…“

После, у 22 часа, на терасама Гробара у Београду, паљене су свеће, бакље, или упаљачи…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: