[Пише: Бошко Милосављевић]
[Време читања: 2’ 14’’]
Лекино Брдо, 9. април, тачно у 17 часова
Устајем, и крећем се ка пекари после десет дана. Маске носе пред пекаром сви, чекамо, улазимо један по један.
Десет дана без бурека, и ето, не издржи човек…
После одем до једног маркета, гужва, још већа.
Али, мудрац сам ја. Одем до другог, тамо никог испред нема. Купим ситнице, и изађем.
У кући још спавају.
После дође мој брат, и изведе моју кћер у шетњу. Уствари, поведе је да јој купи поклон, јер је рођендан прославила скоро, у условима неусловним за прославу.
После изађемо брат и ја у шетњу. Причамо о смислу, о људима, о појавама. Тешко се разговор може лепо пренети. За то имате писце попут Реја Лориге, Георгија Владимова или Чудакова (чудна ми чуда), а има и још.
Сретнемо Перкета. Он каже да носи маску само због ћалета – његов ћале је мало старији, има 78 година. А Перке крупан, јак као бизонски во, можда и јачи.
Кад смо му прилазили, он нас поздрави, јер зна да браћа Хименез навијају за Партизан:
„Де сте Гробари?!”
Перке је велики Звездаш, па се стално нешто чаркамо на ту тему.
После брат оде својим послом, а ја купим готов оброк, пиринач са неким печуркама.
Кад сам гајби дошао схватим да јесте пиринач, али није са печуркама него са пилетином. Погреши човек.
Ништа, мало опсујем, у брадицу. Жена ме пита шта је, ја објасним, па опет почастим продавце готове хране псовчицом – за коју епитет никако не може бити медена.
Видим да имам три пропуштена позива и поруку од Стевкета, мог колеге са посла, коме је као и мени Партизан велика пасија:
Javi se da ti ispricam nesto…
После ручка позабадасмо се сви при креветима – ко у сан, ко у телвизор, ко у телефон.
Ја у телефон. Сео на терасу, пре тога откувао кафу, упалио цигарету, па обрни-окрени – Стевкета.
Каже:
,,Пази шта ми се десило. Отишао сам у набавку, па однео, после, маторима неку клопу и нешто… (његови живе Близу Обреновца)
И кад сам се враћао, реко да упалим свећу Жарету. Одем, упалим, па мало и попричамо. Жаре ме увек лепо слуша.
Онда чујем иду неки људи. Окренем се, видим Саву Милошевића, носи крст. На крсту пише Мирослав Гајић, а око крста црно – бели шал.
Миша Тумбас.
(Легендарни навијач Партизана, незванична маскота клуба.)
Видим и Илијева. Приђем. Било можда петнаест људи, гробари, и ми, Гробари.
Био је и свештеник.
И тако испратисмо нашег Тумбаса.
Леп дан – као за утакмицу.
Ето, испаде да сам ја био у име нас из фирме…“
∴
После, у 22 часа, на терасама Гробара у Београду, паљене су свеће, бакље, или упаљачи…
Корона-циркус 