[Пише: Бошко Милосављевић]
[Време читања: 1’ 22’’]
Јутро је, и стижем у кафе „Донбас”, код Бобија, на кафу. За једним од дестак столова седи матори Прајза. Уствари, и није толико матор, само неколико година је старији од мене, али га је алкохол учинио таквим, да изгледа више као исписник Боре Чорбе, него као неко мало старији од мене. Од мене, који мало подсећам на лепотана, а мало на проћелавог јарана… уствари ћелавог…
Седам за свој сто, и ту су два клинца из краја.Често седе са нама, са Бобијем и мноме, па сам их некако прихватио као старије.
А Боби, газда, и ја – ту смо. Сличних година, али њему је ипак четрес пет.
Ћакуламо нешто – акумулатор на опелу, Звезда пукла у баскету, дал је неко гледао филм „Мамурлук”, шта ће коме да се отвори…
Одједном, констатује Боби – и пита ме:
„Кад број година стигне број гиље коју носиш, почињеш да идеш у рикверц… који број носиш?”
Помало, не превише, насмејасмо се сва четворица око стола.
Међутим, по том рачуну, онај ко је констатовао правац рикверца у спрези са бројем ципеле или патике, већ иде у рикверц.
По тома рачуну, и мој унутрашњи мењач ускоро ће да пребаци у рикверц.
Што се тиче ових што седе са нама, један има 33. Други двадесет девет.
Такође, у пратећем разговору контатовали смо да сви носимо различите бројеве. Број, два, три…
Број, два, три – разлике…
Сетим се и Перкета. Једном је рекао да је више возио у рикверц него сви ми заједно напред. И помислим – да је ретровизор врста времеплова…
Корона-циркус 