29. дан – Цуцек

[Време читања: 5’ 50’’]

Болоња, среда, 8. април 2020.

Деца су заспала. Чак, прилично рано. Све ово време, откачени од школе, прво су били на паузи, јер, није се знало (још увек се не зна) како ће се ствари развијати, па су се понашали као да су на распусту и – легали у поноћ. Онда, електрична школа је кренула са екранима, па су и они кренули. Али ненаспавани, нервозни, свадљиви, а ненавикли на толико пикселизовану стварност и вазда крвавих очију. Јасно је – ко не истрчи колико поједе, он нехотично и у мислима трчи; ко ће тако заспати на време?

Два су путића – или изгладнети, или изморити, нема трећег.

Тек, ето, пре недељице, усвојен је Декрет о шетању деце. Јер, што да пси могу, а да деца не могу. И у овом случају приступ је минималистички – што мање родитеља по глави детета у јединици времена.

Имајте на уму, упозорава Декрет, да није дозвољено никаква лудичка (лудачка јесте) активност или рекреација и приступити парковима, вилама, игралиштима и јавним зеленим површинама. Треба, такође, имати на уму да се моторна активност (дозвољена) не сме разумети као спортска активност (ферботн). Без трчања, да будемо јасни, а шетња је дозвољена само близу вашег дома. И даље постоји забрана окупљања, а минимална сигурносна удаљеност од једног метра од било које друге особе мора да се поштује и надаље. Тако каже Декрет.

А Декретов подсекрет додаје – Изолација је једина антивирусна мера која делује. Док вакцина не буде доступна, дакле не пре 2021. године, тешко ћемо се вратити претходном животу.

Ма, само опуштено. Светло на крају тунела je – факцина.

Већ видим како ћу да завршим у казамату (casa matta – луда кућа) пошто не дам да ми факцинишу децу. Јер, разуме се, ако владе живе од бакшиша које им у пљуваоницу баце трансмултинационалне легално-криминалне организације, владе морају тај бакшиш и да зараде. Ипак, оно што је сто пута пакленије од професионалног и анонимног презрења од стране Система, јесте интимна мржња комшије испраног мозга и навученог на страх, шећер, адреналин, никотин, алкохол, духовну немаштину… Јер, ако се 2021. не факцинишемо, корона ће најзад постати видљива и добити свој људски лик, те потенцијална крунисана глава више неће бити болесник-мученик, него хипи-крвник. „Que la bête meure”, снимио је Клод Шаброл давне 1969. Нека звер крепа! – кличе комша с олакшањем, јер сад зна како да поново узме свој живот у своје руке – истим тим рукама одузимајући, по принципу – око за око, бејзболка за факцину.

Нека звер крепа, али нека се најпре свако о сопственој звери побрине (ту не мислим на жену, мужа, шефкета), па онда дозволимо себи да прихватимо Истину коју већ знамо, и на коју нас опомињу Књиге и Филмови, а коју по коси и лицу заливају јаловим семеном филмови и књиге, не бисмо ли јаче нагазили папучицу, загризли јабучицу и повукли још цртић-два, ихаха!

Док не наступи самртни час, треба живети. Милом или силом. Жао ми је ових других, а жао ми је и оних који немају цуцека. Моја матер га има, па јој је то какав-такав аусвајс да и она обави основне физиолошке радње – дисање ваздуха и активирање плућа у размени гасова, оно што, како кажу, корона жестоко спречава.

Човек, к’о човек, увек ће посегнути за сламком, чак и кад је на брисаном простору. Тако су, на пример, мудрице кренуле да шетају поводце, као изгубили пса, па га траже по парку. Маестри симуланти, чак, да би патинирали новокупљени поводац, чувају длачице после бријања и обраћају се влашкој мађии.

Када сунчев диск додирне хоризонт, у парку у коме ће тражити изгубљеног пса, налазе неко старије дрво, огрубеле коре, обухвате га поводцем, те крену да дрљају, наизменично вукући крајеве, са обе стране пластичног каиша. Равномерно, к’о што мечка чеше грбину. Затим, нађу скровито место, и нешто земље, те пишну, па липовим дрвцетом умуљају смесу те Воде и Земље, додавши длачице од бритве. Да би боље упило, Ватром са шибице опрље каиш (јефтини поводци за симулацију су по правилу пластични) и бућну у магичну супу. Отресу, те ишибају травицу (важан енергетско-терапеутски састојак), држећи прво за пасји крај, па онда за керовођин. И оставе да се осуши на Ваздуху. Консултујући сва четири елемента, симулант је спреман за симулакрум. (Мађиа покрива само ритуално активирани парк.)

Све је ово, знам, ништавно пред балканским моделом изолације (као и пред балканском маестралношћу контраизолације), али сетимо се да ту постоји супериорни комплекс инфериорности, па као што је усташа морао да буде већи крвник од фашисте, да би доказао да је примио идеологију до балчака, тако и Бућко мора да буде већи Пућин него Дубока Држава.

Распућин, пак, који је царевића Алексеја спасао од унутрашњег крварења и сигурне смрти, шатро молитвом, а уствари користећи пијавице и хипнозу, био је уверен да се веза са Богом остварује кроз грех, јер је грех незаобилазни чинилац човековог живота. Практикујући исти, успео је да пошаље Императора на фронт, а Императрици постане лични саветник. Резултат? Изгубљен рат, крах економије, Императорово одрицање од престола, раздвајање Руске православне цркве од државе и – стрељање царевића и његове породице у неком подруму.

Чувај се, дакле, оних који на сва звона спасавају, па макар и дете.