О мерама притворским и оним казаматским

[Пише: Божидар Зеремски]

[Време читања: 4’ 53’’]

Вождовац, 7. април 2020.

Свим мојим другарима из краја -
живим, мртвим, полумртвим и преживелим.
Свима, до једнога...

Ћале мог друга Декија, увелико покојни, често је говориo:

„Најтеже је бити човек…”

Мој друг Деки био је јуниорски шампион старе Југославије.Шампион у боксу. Дакле у боксу, не у зајебанцији.

Ја сам био добар из српског.

Из математике је био добар Главоња, али он нема посебног значаја за ову причу.

За ову причу Влада Лалошевић има значаја, али не превеликог.

Тог дечака, док сам и сам био дечак, имали смо по седам година и били први разред – сматрао сам најбољим пријатељем.

Тек што је почео други разред он се одселио некуд и до дана данашњег, укључујући и данашњи дан, нисмо се видели. Велика вероватноћа је да се нећемо видети ни данас – полицијски час почео је пре 48 минута.

Они који су живели на Косову већ су проживљавали многе полицијске часове, а после и много горе ствари.

Они који сад живе у Сирији, или иду одонуд – само они знају како им је и шта им је… Бог нек им се смилује.

У принципу, да се вратимо на Вождовац. Скоро сви смо овде проживљавали неке горе ствари – неко више и чешће, него мање и више, неко понекад, нико никада; они срећнији – ретко. Али, и они.

Декијев ћале говорио је што је говорио.Отишао је Богу на истину, има томе доста година.

Отишао је и Игор Николић, отишао је и Синиша, отишао је и Бошко са Душановца, Астерикс, отишао је и Гомс, и Дебели је отишао, и Шоне, са крста…

Нема их у крају, нема их на овом свету.

Свако има неког ко је отишао.

Ја мислим, за разлику од Декијевог покојног ћалета, да је најтеже разумети људе. Не шта ти говоре у датом тренутку, мада и то није лоше разумети.

Него, онако, мало шире. Али о разумевању такође ваља писати нашироко. А и не мора се. Али може.З а то је доста добар да се чита Достојевски. Остали су солидни. Преостали онако. Али после преосталих, сви ми – можемо то да живимо – колико можемо… Џаба и велемајстор у супертешкој литератури Достојевски ако не умеш да живиш…

А кад живиш, мора да буде и непријатности, крупних и ситних.

Јер, рецимо, ја сам малопре лупнуо шаком о сто. Љут, на себе – избрисало ми се нешто за посао. Лупнуо сам, разуме се, мало јаче. Пар пута.

Био сам, да простите на изразу, што би рекли суседни Хрвати – био сам попиздио!

Али ни то није важно, сада….

Дакле, Вождовац. Од живих, полумртвих и преживелих – има разних случајева.

Али Симбе је мени најближи, па о њему и пишем. Нешто старији, увек је зрачио посебном врстом ауторитета, док смо били нешто млађи, тамо давно, са по скоро двадесет и понеком изнад.

Све нас је терао да тренирамо, и први пут сам, тренирајући са њим, умало повратио (вомитирао, и то) – од напора. До тада сам слушао о томе, знао да постоји, али, иако издржљив, нисам доживео.

Вомитирао сам пар пута, негде у то време, али не од тренинга, него од једног другачијег тренинга. Тако се, мислио сам, постаје старији. И ево, сад сам старији.

Симбе је имао и друга искуства која многи од нас нису, чак ни они који су хтели да му буду ближи него што би требало. Симбе је био харизматичан човек, људи су га волели. Није то неко моје романтизовање; био је другачији у односу на остале људе сличне њему. Деведесетих, у Београду, многи су хтели да буду или суперкримоси или блиски с том шароликом братијом… уосталом, и сада тога има, али ипак је другачије распоређено.

Порастао сам међу неколико безопасних и међу неколико опасних људи.Такође, порастао сам и међу људима као што сам ја, који су са више или мање успеха тражили некакво своје место у крају и свету; дакле, били смо негде између прве две наведене категорије.

Што се тиче ових опасних – скоро нико од њих није био неки Робин Худ, ни близу. Били су сурови, прорачунати, сирови, опаки. Неретко охоли, са жељом да покажу да су не изнад, него апсолутно изнад окружења. Неки су били глупи. Неки од њих, и то је истина, били су јако храбри.

Неки су мислили да су храбри. То је било подаље од истине, али стварност је потпуно другачија кад си млад. Када си млад, често те заводи оно што немаш, а мислиш да је од големог значаја. Верујеш туђим илузијама и причама. И често о себи мислиш горе него што јесте, а о неким другим људима – боље. Или обрнуто.

Не слушаш родитеље, слушаш зов улице и слободе. А слобода није само слатка и у песмама мила као мајка и цвеће…

Уме да има и ужасно лице. Док ка њему идеш, не знаш…

Ипак, иако је Симбе припадао супкултурним друштвима која су се бавила препродајом наркотика и повремено, насиљем – он није био зао човек; имао је осећај за слабије и није утеривао људима страх у кости. Никада, али баш никада није малтретирао слабије.

Али плашили су га се, и слабији, и они који су мислили да су јачи.

Врло ретко је демонстрирао силу. Пар пута је то било забавно. Пар пута није.

Симбе је служио и затворске казне. Кад се све сабере, неколико година. Дописивао сам се са њим док је био у изолацији.

После, када би изашао – причао би нам. Како је срео овог, па оног. Како је његов другар, а и наш, из краја, Барон – побегао кад је срео пацова који се усправио на задње ноге.

Како је радио трбушњаке. Како су дизали једни друге, и буквално, у тренингу, и дословно, у нападима панике и депресије.

Како је била побуна.

Како је радио склекове – прво један, па устанеш, па се окренеш па два – па опет супротно устанеш, три, па устанеш, лагано, па се окренеш супротно (лагано правиш 180 степени, са све устајањем и окретањем) па четири. Тако дижеш број, а полако, како треба.

Како је чекао посету, па тамо видео једног мог другара. Тај другар, који ми то никад раније није спомињао, кад сам га питао шта је тамо тражио – обилазио оца, каже…

Како су он и Шиља пребили Павкета кад су га сместили у њихову ћелију …

Како је после казне срео чувара у граду па се чувар препао а он му рекао: 

„Aјде бре шта ти је бре…”

Причао ми је и како је читао о законским неким правилима, како је читао Жила Верна, Андрића – али никад и ништа о робији.

Има и шта није причао, а ја га никад нисам питао.

Тешко је тамо. Баш тешко…

Касније, а мало пре него што ће отићи у Немачку, да се отада не видимо, једном смо причали, код биоскопа.

Ја сам му говорио нешто о животу, мудровао, давао корисне савете. Говорио сам и о томе да нешто мора да се издржи, да је то тако и да тако мора бити.

Он се у једном тренутку насмејао, па рекао:

„20 cm к…а у туђој б..и уопште није много…”

И то је затворска изрека…