нове шитхолс вејтинг фор ас џаст бихајнд тхе барс
07.04.2020. Кукурикухил, Београд
Размишљам уназад и шта сам мислио и шта сам осећао док сам долазио овде где сам сада. Моја одисеја уз и низ кичмину мождину на корона ролеркостеру довела ме је овде где се управо гузицом и телесом налазим. Сада сам у изолацији, или само-изолацији. Телесној, а богме и духовној на неки начин.
Кичмина кила диктирала је темпо. Короница је гледала са стране, и чекала свој реда, да улети у мој животни ринг и загосподари њим. Сад кад сам коначно успео да се углавим преко свих редова и урадим магнет, било је јасно да до резултата нећу моћи да дођем ни у лудилу, све док Корона не сјаше са здравствене сцене. Док јој не истекне здравствено осигурање. Док јој картон не ставе адакта. Кад ће то бити? Ко ће га знати. Нико нита не може да тврди у овом тренутку. Да питам Ји Ђинг? Питај.
Питам друга Рајка како је решио свој проблем са леђима. Питам друга Бобана. Он је решио свој проблем у Паризу. Неком врстом акупресуре. То је сад из ове карантинске перспективе друга планета (мислим на Париз). Рајко је свој проблем решио у Новом Саду. До њега још увек може да се добаци. Питање је само још колико. Каже Рајко да није ни имао никакав снимак. Том ко му је решио проблем није ни потребан снимак. Рајков случај је оставио јак утисак на мене. Комшија Аца намештао је кичму код неког костоломца у Барајеву, а зна и костоломца на Бановом брду. Каже да су га обадвојца оправила, али да му се проблем са кичмом јавља с веремна на време и после њихових намештања. Рајко каже да више није имао проблема. Узимам број и зовем човека у Новом Саду. Каже да му се јавим крајем следеће недеље. Иначе код њега циклус терапије почиње понедељком и траје до краја радне недеље. Углавном. Ако није потребно да се виђамо дуже и ако проблем може да ми отклони само једним прегледом онда то не кошта ништа. Одлучујем да пробам. Кажем мојој Су(пруги) за своју одлуку. Није јој право. Зар то не може да сачека да караван короне прође? Ништа не кажем, али мислим да не могу да чекам корону да сјаше свима са кичме па да ја тек онда оправљам своју. Неизвесно је кад ће то да се деси. Десна нога ми дста трне. Бол се спушта у препону. Игра ту у куку, па одатле попут неког диџеја шибне низ ногу до колена и даље, па се онда на мах врати у прпоне и ту ми диџејише. Ништа јој не одговарам, и онако морам да чекам још скоро недељу дана да бих се договорио за термин. Чекаћу па ћемо видети како ће се све развијати.
Волим да чекам. Чекање је моја судбина. Данс више нико никога не чека. Људи више не знају да чекају. Сви негде јуре. Сви негде журе. Нико нема времена. Нико никога више не чека. Игубила се та култура чекања. Мислим за себе да сам савршени чекаш. Чекам кад нико не чека. Чекам тамо где нико никад није чекао. Чекам и кад ми се не чека. Волим да чекам. Свашта прође човеку кроз главу у чекању. Свашта се деси око једног стрпљивог и преданог чекисте. Уметност чекања је посебна дисциплина коју би требало изучавати како на универзитетима Љубави, тако подједнако и на Универзитету Животне мудрости али и на факултету за Смрт као такву. Без чекања се ниједна велика животна ствар не може завршити, иако човеку у напону саге, пуном себе и свог ега, изгледа да он може све, да он никога, нигде и никада нема зашта, па и не мора да чека. Зато он неће да чека. То је његов принцип. Само губитници чекају. Онај ко чека је слаб. Онај кога чекају је јак. Само он је битан. Зато се млади људи утркују ко ће бити чекан. Ко ће тиме да добије на важности. Сачака њих чекање на некој непрегледној кривини, негде где нису ни слутили да је боље било тамо негде да су ипак сачекали мало. Ту где те чекање сачека, одатле те нико више неће дочекати.
Спремио сам се да чекам још тих недељу дана. А корона. Корона није чекала. Она се спремала да отвори свој сајам. Сајам короне. Још се то није десило, али десиће се. Само сам вам мало раније најавио.
Деисо се ту у међувремену, један познати случај. Десило их се уствари неколико. Страни селебрти коронисти су нас већ затрпавали са насловница, а почели су у том тренутку да пристижу и домаћи. Прорежимска дамска списатељица, а онда одмах уз њу, руку под руку, и прорежимски рокер (није са Мораву, али као да јесте). Како то да корона не бије по опозицоном кадру? Или бар њеним селебритима? Та с-пицатељка је буквално била корона медијум. Извештавала је о свом стању у једном тренутку, па у другом. Описивала је сваку фазу и афазу развоја и напретка њене везе са короном. Бринула се за оне који о њој брину, подједнако као и за оне који о њој не брину и никад нису и неће бринути. Опраштала је онима који њој никад неће опростити. Мирила се са светом и короном. Прихватала је широкогрудо своју судбину. Рокер је био немушт на речима, али је реко нешто што се уклапало у прорежимски наратив који се сервира свакодневно 24/7. Јебига њему није било до зајебанције. Мушкарци су иначе доста плашљивији од жена, поготову кад их нешто притера. Још ако је то од режима заповеђено, мало ли је. Мислим заповеђено да изгледа препануто. Циљ је био да народ остане код куће, и то је било у реду. Шта је са онима којима је кућа на отвореном? Има их богме доста у Србијци. Где они да остану? Ма они се не рачунају.
То ћемо видети у данима који надолазе. На шта и на кога влада рачуна, кога броји, а ко се не боји. Како се боји, како стра вата, а како је код браће Рвата. Како изгледају дијаграми бројева када се визуализују дан по дан. У суштини исто, а на око различито. Како то људи постају бројке? Ко јебава сојке, у доба короне. То је најзанимљивији део примењене математике. јебавање сојки и бројки. Посебно је занимљиво и драматично, па зна да буде и трагично кад ту примењену математику раде медицинари, или још горе ако се њом почну бавити наши дивни и вољени политик-практиканти.
Овај виљушкар нализи се на једном неуређеном паркингу, један блок од Ибарске хајвеј. Изолован му је возачки кокпит целофаном. Претпоставка је да је дуже времна ту, на том месту. Газда ове виљушке на точковима одлучио је да обезбеди управљачки део од комшијске деце. Или је ово на њему у питању остатак плаценте приликом доласка ове мале ”виљушке” на овај свет.
Сцена је следећа. Бруклин. Киша. Главна болница. Из аута снима човек мобилним. Лош енглески, али разумљив. Старији промукли глас. Врти неколико истих реченица, сво време. Глас му се цепа. На ивици је да пукне. Човек плаче. ”Ово се дешава управо сада. Ово је стварно. Мртве људе у џаковима утоварују у камион.” Њега не видимо ни једног тренутка. Само чујемо тих пар реченица које врти сво време док снима телефоном са безбедне раздаљине. Из свог аута. Виљушкар иде полако. Брже ни неможе. Од улаза у болницу ка великој белој приколици камиона на улици. Виљушкар на палети кроз коју су му провучене вољушке превози црне кесе са телима. Рекло би се до двадесетак црних кеса. Око виљушкара и приколице десетак људи. Изгледају као болничко особље. Маске и рукавице. Виљушкар подиже свој терет до доње ивице приколице али неко мора да се попне и пребаци кесе у приколицу. Мало нећкања. Улази један у приколицу. Приколица је толика да ове црне кесе делују као кап у мору беле приколице. Други затвара огромна врата приколице. Пролази бициклиста као да се ништа не дешава. Виљушкар одлази назад. Нема нове туре. Затворили су врата приколице. Човек и даље унезверено врти исте реченице без престанка. Телефон драматчно дрхти, иако је дрма прошла, ако је уопште било драме.
Након овог кратког описа видео клипа са туба, следи још краћи разговор две кесе закачене у крошњи. Слабашан ветр вијори, а њихов разговор жубори. Отприлике је овако текао. Претпостављам да је већа кеса, која је била доста поцепана, да не кажем у дроњцима, нека врста ”тата кесе”, а да се мања и новија кеса очигледнао тек уплела у грање. По том њеном жутокљуном напору да се ослободи грана у које се само све више заплитала, не успевајући да се једноставно препусти, назвао сам је ”дете кеса”.
Дете кеса: Да ли људи преувеличавају ствари?
Тата кеса: Не. Они то не раде свесно. Углавном не… Људи су склони да преувеличавају ствари. Драма је њихово средње име.
Дете кеса: Да ли људи умиру масовно?
Тата кеса: Да људи умиру масовно. Људи све раде масовно. И нас праве масовно. Они се и рађају масовно.
Дете кеса: Да ли ћемо ми нестати са палнете?
Тата кеса: Да нестаћемо. Нестаћемо јер ће људи престати да нас праве, пре него што и они сами нестану. Али нестаћемо много након што они сами нестану. Хоћу да кажем да ће наши делови живети и ђубрити ову планету хиљадам и хиљадама година након што последњи примерак људске врсте изумре.
Дете Кеса: Људи ће изумрети?
Тата кеса: Наравно. Нестаће са планете као да их никад није ни било. Ми ћемо бити ти њихови највиталнији остаци, који ће дуго након што нестану сведочити о њима и њиховом боравку овде. Онда ће они поново доћи да науче лекцију о боравку на планети мало боље. Да понове градиво. Бити понављач није страшно. Само је глупо. Поготову је глупо када их понављачи воде и уче шта је најбоље за опстанак њихове врсте на планети. Због неколицине која не зна баш пуно, а одлично глуми да све зна, понављаће сви заједно. Кад за то дође тренутак.
Дете кеса: Још није дошао?
Тата кеса: Не.
Ветар дуну мало јаче, и ”тата” кеса му се препусти. Један његов комадић остаде уплетен у гране, док већи његов део полете заједно са ветром, винувши се високо ка сунцу. ”Дете” кеса само је уздахнуо, са жаљењем гледајући у тај слободан лет, надајући се, да ће једног дана и сама успети да се ослободи, и полети где год је ветар буде носио. Након што га силна годишња доба истање, а бескрајни ветрови покидају његове вишкове који су се уплели несретно у ово ту, глупо грање.
Једини пут из изолацје водио је кроз самоизолацију и преко ње коначно у контраизолацију. У пробијање изолационе опне и поновно рађање у светлу света па макар то било и у најдубљој, најмрачнијој јами, до које зрак сунца, нити било кој други зрак, никада није, нити ће се икада пробити.
Корона-циркус 