Било једном

Мухамет Узунер у ,,Bir Zamanlar Anadolu’da“ (2011), photo courtesy of IMDB

[Пише: Саша Цветковић]

Београд, Борча, понедељак, 06. април 2020.

Тече нововековно време. Још толико, и службено се више неће сматрати новим. Оно прастаро ће опстајати у сећањима неколицине нас, маторих прдоња, који ће(мо) младим нараштајима приповедати како је било. Као матори Сол (Едвард Г. Робинсон) детективу Торну (Чарлтон Хестон), у чувеној сцени консумирања праве хране у филму ,,Soylent Green“. Вртлог афективног сећања је код њега, маторог Сола, у тој сцени непце изазивало. Млађахном Торну беше то посве ново искуство. И премда је уживао у укусима, он се само хранио. Ах, како се само хранио! Џем од јагода постаде ексклузивна роба, недоступна плебсу.

Едвард Робинсон (рођен као Емануел Голденберг) умро је управо те 1973. године, девет дана након што је филм снимљен, те није дочекао да се прича (у реалности) развије до краја, иако се итекако лепо могло видети куда род људски срља.

Ништа ново под сунцем. Увек је све старо. Сем нас. Ево, данас у Трећем рајху… овај, Европској унији, хммм, Трећем рајху… Разумећемо ми схизматици, источни мрачњаци, на данашњи дан (06. април) чему је ономад Луфтвафе разастирао црвени Bombenteppich.

И сваком послу под небом има време. Има време кад се иде у продавницу, и време за апотеку; време кад се иде на тестирање. И време када се затвараш у клијет своју.

Дочекасмо и да се сећамо некадашње праве хране, са мирисом и укусом, чак и у нашој милој мајчици Србији. А сада и најобичнијег шетања по крају.

Пошто је простор-време, хипотетички конструкт само нама људима смислен, континуум, дакле, нераздвојан, па кад преваљујемо мали, ограничени простор, онда и време тек ограничено мрдуцка.

Време кад није добро да се прехладиш. Не дао добри Бог! Одмах мораш на тестирање. Чак и да немаш корону, већ је реч о обичном назебу, минус вирус, у маси људи са сличним симптомима, бар неко је рил дил, па је велика вероватноћа да ћеш је ту покупити. А онда – правац Сајам. Без поговора и предговора! Није ти, верујем, забрањено да узвикујеш какав прикладни слободарски мото. Ако таквог има и ако га се сетиш. Сваки би био неуместан и претеран.

Припремам нарамак за путника намерника. Још увек сам у фази концепта: контемплације и визуелизације. Нисам прешао у оперативу. А сви знамо: трипут сеци, једном мери, па онда сеци још мало. И све тако укруг.

И ломим се, неодлучан какав јесам, какав аутфит да одаберем. Јер, постоји и она друга наша стара: оно си што носиш (неко каже и ,,што једеш“, али о томе други пут – предуг списак). На себи и у џакчету. А моја је ту дилема, пре свега, везана за ћебе. Имам два квалитетна комада из старијих времена, једно са тигром и једно са пауновима. Не знам тачно које критеријуме ћебе мора да испуни да би понело амбасадорски атрибут, али мислим да се тиче каквоће, густине и пуфнастости влакана, те мекоте и топлине као функције претходно побројаних квалитета. Ето, нисам паметан, можда и димензије играју улогу. Здраво за готово узимам да су ова два амбасадори. Постоји и још једно, али апелујем на све да ћебад са цветним мотивима, махом је реч о ружи, препусте лепшим половинама. Мислим да ћу одабрати оно са тигром.

Имам и некакав кућни хаљетак, кимоно (не знам како се тачно зове кинески аналогон), од свиле интензивне кадмијум жуте боје, са великим змајем посред леђа, извезеним црним концем. И текстом исписаним кинеским идеограмима. Немам појма шта пише, али и неки немају појма, па опет тетовирају кинеске поскочице, бећарце и изреке повр’ својих телеса.

Рођен сам, по кинески, у години змаја. Лепо би било, ако већ до тога дође, прошетати, разгаћен, у кимону-хаљетку и ,,мејд ин Чајна“ папучама марке ,,adibas“ или ,,file“, сајамским простором као живи експонат поносног сећања на годину у којој смо дошли на свет.

Сада смо у години шишмиша. У нововремском календару појединачни одсечци времена немају унапред прецизно утврђено трајање. Претходне године: свиње, па пре тога краве (а између тога, испрекидано, птице) имале су такво флексибилно трајање. Година мајмуна, која је почела још 80-их прошлог века (по старом рачунању), непрекидно још увек траје (ово је играрија скупова и подскупова; уније и пресека – да се не замарамо превише, драги читаоче, ипак ми не морамо да радимо домаће преко сокоћала).

Ћебе некакво, по мотивима налик овим мојим, изазвало је вртлог афективног сећања у͜ мене и код свију присутних у биоскопској сали ,,Дома омладине“, када сам са пријатељем Јолетом у прадавна времена похађао преподневну пројекцију филма ,,Било једном у Анадолији“ (,,Bir Zamanlar Anadolu’da“), редитеља Нурија Билгеа Џејлана (Nuri Bilge Ceylan), у оквиру ФАФ-а. Врлог пријатеља Јолета до сада, мили читаоче, верујем, познајеш и боље него ја.

Тужилац, лекар, полицајци, ухапшени… чета мала али одабрана. У три аутомобила. Читаву ноћ по анадолским монотоним беспућима трагају за местом где је Кенан (ухапшени) у злочиначкој удрузи са братом, такође ухапшеним, закопао леш човека кога су, по признању, убили. Протокол налаже да се тело, кад је коначно већ једном пронађено, не гепекује тако како је затечено, већ увије. Очекивало би се (навика одгајана на холивудским спектаклима) – да ,,Си-Ес инвестигејтори“ умотају тело у црни џак. Јок, море! Милицајац заборавио да понесе џакче за тело умореног. Након оштрих придика, вади из гепека ћебе, разгрне га: композиција су двах леопардах и раскриљеним орлом повр’ њих! Фантазија. Смех у сали! Радост препознавања.

Нешто ме је, сад док пишем ове редове, понукало да размишљам о специјалним одредима. Не само свемирцима-здравственицима у пластичним скафандерима. Размишљам о читавој новој грани привреде коју би предузетни дух људски могао из овога да ишчивија: специјални одреди за мобилне џеназе.

Пре пројекције, а преподневне пројекције су спорт за себе, одосмо да се мало поткрепимо. Пошто ништа друго није радило, нађосмо се у бару ,,КГБ“ на Тргу републике. Беше то пркно од простора, притиснуто између некадашње књижаре ,,Стубова културе“ (и то прође) и некакве сладолеџинице на ћошку. Нисмо пили вотку. Ја сам, чини ми се, наручио шљиву. И Јоле је, ако сећање не издаје и придодаје да би оправдало сетника, наручио шљиву.

-Морао бих нешто да поједем пре него што кренем да рокћем. А ти, друже Сале? Јеси ли гладан?

– Не. Ја сам већ доручковао. Обилато. Двапут.

-Па ти к’о Хобит, друже Сале. Ја морам.

Онда ми је рекао да је пресисао. Од претходне ноћи. Систем му је на резерви. И лоше му је.

Разумео сам то. То је борба за голи опстанак.

-Друже Јоле, постоји рецепт старих пијандура. Поједеш, макар и на силу, гирице пржене. Не знам шта се тачно збива, али знам да сигурно делује. Једном је Јеча, мој другар, код мене на неком радосном окупљању, загрлио шољу у анонимности и изолованости (sic!) купатилског простора, и тако остао читаву ноћ. Баш му није било добро. Нико није приметио да је он тамо. И ујутро тако, имамо шта да видимо. Превучем га, на кркаче, из те фетус-позе, бледог и устопореног, у кревет. И одем да му купим…

Пресекох се. Видим, човек мења боје. Од црвене – боје здраве борбе организма са самим собом и спољашњим агенсима, преко модре, зеленкастоплавичасте, до љубичасте. Ту ми, једва некако, кроз зубе, саопшти да не воли рибу. Колико слабо човек познаје човека.

После пројекције већ је прорадио ,,Морнар“. Тамо смо отишли. Позитивни. Не корона-позитивни.

Читав свет постаде леди Магбет

Последњих неколико деценија хипермаркети тобожње духовности и позитивности добили су мноштво нових рафова. И мноштво нових спратова.

Споро се перу руке од крви коју пролисмо.

Пилат их је прао. Ми урласмо. Много је, бре, то све било тешко! Много се ту мајмун гледа у зрцало. Дај да зграбим, у пролазу, нешто лакше. Ако ми се не допадне, увек могу да вратим. Имам, по Закону о заштити потрошача (ЗОЗП), 24 месеца гаранције, у ком року могу да трагам за идеалним, лагодним, да пробавам и враћам – No questions asked – док не нађем нешто што ми добро стоји. Спиритуализми разних боја, хиромантија, кристали, миришљави штапићи, храна према крвној групи и знаку у хороскопу, Гаутама Буда, каменчићи магичне моћи дуж кичменог стуба, Тао, азуки пасуљ и гођи бобице (којима су нас, јелте, бабе храниле), шестоугаони сточић на североисточних стран, саксија са ,,дрвцетом пара“ (Crassula ovata) у југозападних, да не ремети проток чи-ја (пу-пу… далеко било!), вода одвојена од струје у кујни (мада ово и има смисла, прим. аут.), гледање у кафени талог, саливање страве оловом, ишчитавање шта је ко и шта му у којој кући кад било, хроно, енергије – позитивне и негативне, креирање позитивних стварности, тренери свести и подсвести забринути за статус нашег како физичког тако и звезданог тела, зурење у Сунце кад се, као млади бог, рађа, мантрање пред огледалом, млатим буџом глогиње на бабине стогове… Окидачи и хранитељи оптималног стања индивидуе. Енергијама: ДА, невином Богу распетом на дрвету, као једином путу, јединој истини и једином животу: НЕ!

У индивидуализму заоштреном до краја живи свет последња два месеца. И ко зна докле ће…

Речима предузимљивог лудака Џона Доуа (Кевин Спејси) из филма ,,Седам“: ,,Ако желиш да те људи чују не можеш више једноставно да их потапшеш по рамену. Мораш да их звекнеш маљем, тек тада ћеш приметити да имаш њихову пуну пажњу!“