27. дан – Маја

[Време читања: 7’ 54’’]

Болоња, понедељак, 6. април 2020.

Обрни, окрени, све се врти око здравља. Нарочито кад је здравље угрожено. Као сада. Макар се тако говорка. Читава је поворка хука-букаџија, која нам је, чини ми се, веома убрзано и за кратко време, открила да је климактеријум глобализма наступио. Цела планета, као никада до сада, дели исту судбину, затворена, законом, у кућном притвору. Прекршиоци ће се горко кајати и скупо платити, новцем, терором, личном слободом… Јер, све је за добро планете, а највише, старих добрих – стараца. Него, пазите! И млад, и здрав, и јак као бик спортиста умире, и дете, чак, зна да заглави, нико није поштеђен куге. „А шта ако тај један будем баш ја?” Статистика се може и, чак, мора узети из исте златне кашичице, свако своју рашчест страха. Она даје свакоме прилике да се са њом идентификује: и дека, и бака (они највише), и чича и тетка, иако се не боје метка, и бата и сека.

„Телевизијски продуценти у свету су схватили да ријалити-шоу привлачи гледаоце, зато што су људи испред камера исти или бар слични као они. Због тога се у свету води битка која ће станица привући више гледалаца оваквим емисијама, тако да се понекад прелазе и границе доброг укуса. Док Велики брат снима људе 100 дана 24 часа дневно, без права на приватност, неке друге ријалити-емисије замењују жене по кућама, затварају популарне личности без воде и хране на пусто острво, мењају лични опис кандидата, шаљу на путовања око света.”

А од скора је почела и прва сезона „Короне”, највећег икад риалитија, већег и од стварности, прототип хибридног поджанра, насталог укрштањем супе и слепог миша, који бих назвао мета-риалитијем. У „Корони” учествују – сви, а главна награда у овом кругу такмичења је – голи живот. Свеобухватније и амбициозније продукције никада није било. То кошта четрилијарде електронских ајвара и то мора да врати макар десетоструко на благајни.

Ево примера из истог апокалиптичног жанра, истина, експлицитно фиктивног – Терминатор Џејмса Камерона. Буџет филма је био 6,4 милиона зелених, а зарадио је скромних 78,3 истих зелених, тачно 12,23 пута више од уложеног. По речима самог Камерона, филм је био хит с обзиром да га је изнео на пијац у неповољном периоду између лета и божићних благдана, али да је, свакако – „боље бити први у селу, него последњи у граду”, то јест „Иt’s beттer to бe a big fish in a sмall pond than тhe other waу around”, како би на канађанском рекао Џемс, филмаџија, проналазач и филантроп, један од вукова са Онтарија (Северног).

Шварци и Рон, два глумца два
месеца пре премијере Терминатора,
на републиканском конгресу у Даласу, августа 1984.

Вратимо се на мета-риалити, који се одиграва пред нашим очима, ако пристанемо да тако назовемо наше киборг-продужетке – телевизоре, компљутере, таблèте, тзв. „паметне” телефоне и сатове, ригове, дронове, љубичасте слонове, Орвелове, Хакслијеве, Херманове и Герингове, супер Мариове, Јозефове и Гебелсове дискове, који данас зује у Силиконској долини и профилишу човечанство, клик по клик, гугљ по гугљ, Амазон гори, види се из сателита, а Амазон ради, њему је до профита, и данас кад кажеш Амазон, никоме не пада на памет прашума-легло пуковника Курца (стварно се тако презивао лик), него гломазна картонска кутија у којој је испоручена меморијска картица. Сервис, наш пријатељ, брзи поштар, а не пирања и њен зуб оштар, такорећи.

Где је мета у овој продукцији, питаш? Μετά τα φυσικά – метà тa фисикà, стара је фора, још од Андроника са Родоса. Оно што је после физике, двадесетпет стољећа касније, у доба пошасти открива се као – оно што је после стварности – мета та прагматикотитà (πραγματικότητα). Еволуција, заистà.

Моћни наратив кривица је хомо фабера, хомо економикуса и хомо сапиенса, који су, једне дуге зимске ноћи, поред ватре надували вутре, напили шљиве и, уз звуке кукулелеа нашмркали и Пелеа, и хомо луденса, и хомо аманса и тако стопили у хомо наранса. Спавај ми спавај, бебице ти.

-А стварна стварност?! Зар не видиш да људи умиру, црни човече?!

-Ја не видех, мудраче. Не видим. И, надам се, нећу видети.

-Како, бре?! А ТеВе, а сајтови, а јутуба?! Кажу, у Кини је била уведена смртна казна за непоштовање пандем-указа!

-И ја сам чуо. И још, да у Кини једу псе, и пију супе шишмишове.

-Па, чекај, бре, ти мене зајебаваш?!

-Не, не. Ти мене зајебаваш. Ал’ ниси ти крив. 

-Ти си крив што си жив!

-А видећемо и докле. Пандемија страха гура у лудило, комшиница ме већ гледа мрко што смо на „њеном” паркинг месту розе кредом нацртали хијену која се смеје. Знаш, она ради у полицији, па мисли да је прозивка. А ми је онде нацртали, јер је испод нашег прозора, са кога јутром презиремо страх, смешимо се хијени Рози, претварамо у прах све што смета нашој кози (Мали Принц је имао овцу, а ми – не). Видиш, наше су две (животне) приче, макар што се хијене тиче, дијаметрално супротне. Ми на радост, а она на гадост мисли. А млада, лепа, згодна. А што би рек’о Тарковски, из само пет минута филма види се да ли његов Аутор има таленат (око 6000 денариуса, то јест двадесетогодишња радничка плата). Тако и Полицајка. Можда је горка јер није мајка? 

-Али, брате, па ти ниси нормалан! Толики људи помреше, падају к’о снопље, а ти тамо помињеш Скопље, јер је директорка клинике шетала италијанске шимике и разносила вирус! Десило се, па шта?! Али, ето, у Италији, где живиш, 15888 људи је умрло, еееј, у Њујорку 4163 (добро, они су тек почели), али, о чему ти причаш, бре?! То је, мислиш, само прича? Је ли, чича?!

-Види, било је тога, и било је тога доста. Никада као сада, али пробало се, стално тренирало од тада. Маркале, Рачак, Фекетић, Мајдан, руски орден, Слина, Сребреница. Десница – Светог Јована. И стално неки гину, свака прича има своју цену у живоме месу, то је уверљиво, то је разумљиво. Имаш код Параџанова, при крају Сајат Нове, кадар у коме песник умире. Скинуо је са себе своје земно одело и у белој хаљи леже на под од шестоугаоних плоча теракоте. Окружен је са 83 свеће, колико је година живео, и у тренутку смрти око њега пада девет снежнобелих петлова – откинутих глава. Батргају се, и у посмртном рефлекс-грчу, исцртавају крвави мозаик, слике минулог живота. 

Харутјун Сајатјан

„Песник умире, али је његова муза бесмртна.” Шта је стварност? А шта прича? Је ли, чича? При чему, Параџанов је толико очигледно далеко од натурализма, и слике и звука, личи на некакво кавкаско наивно сликарство у времену и простору.

-Ма, шта кењаш, какве везе има тај Параманов са животом, еееј?! Па, и ти седиш кући већ 27 дана и само смрдиш! Кад си толки мудоња, иди у болницу, па волонтирај! Уради нешто, ’ајде!

-Јесте, ту си у праву, требало би помоћи, ал’, све се мислим, ако нисам ратовао за Косово, зашто бих ратовао против короне, на невиђено и на тај начин? Све се бојим, забиће ми неко вирус у леђа. Јер, у рату те врсте увек мораш да имаш некога од поверења ко пази иза тебе. Ето, признајем, бојим се да се излажем том наративу из близине, јер тај се наратив отелотворио већ, има своје живе органе, престрашен народ и моћну власт, тај огромни конспиративни организам, који може да обрише сваки живот, и то легално. Јер, лепо рече неко, корупција постоји, јер је са врха пирамиде постављена као животворни принцип тог накарадног полипа. Аматер пијанац може на сав глас да проповеда сину трезвеност, и шамарима да аргументује свој морал, ал’ ће син не само да пије, него и да се бије, и шмрче бело и кези страшно. А може да постане и Кафка. У сваком случају, нека бела чафка.

Јоги је мирно, оборена погледа, саслушао плаховити младићев излив. Затим се светлим, продорним и готово неподношљиво чврстим, усредсређеним погледом загледао у Ацка и, посматрајући његово лице и размишљајући о његовој плаховито изнетој причи, лагано развукао усне у осмех и насмејао се, смејући се без гласа затресао је главом и кикоћући се повикао:

— Маја! Маја!

Ацке је стајао збуњен и постиђен, док је јоги пре но што ће се заложити кренуо узаном стазом између папрати и ходао тамо-амо одмереним, ритмичким корацима. Вратио се након стотинак корачаја и ушао у своју колибу, а на лицу му се видело да је, као и увек, окренут стварима које не спадају у појавни свет. Какав је то био смех којим је тај човек вазда непокретна лица одговорио на Ацкове речи?! Дуго је размишљао о томе. Да ли је тај смех у тренутку Ацковог очајничког признања и преклињања био благонаклон или подругљив, да ли је био утешен или знак осуде, да ли је био божански или демонски? Да ли је био напросто цинично мудровање старца који више није у стању да било шта схвати озбиљно, или подсмех мудраца суоченог са туђом лудошћу? Да ли је требало протумачити да га је тим смехом одбио, опростио се од њега и отпустио га? Или га је требало схватити као савет, позив да се и Ацке смеје заједно с њим? Никако није могао да одгонетне његов значај. До касно у ноћ размишљао је о смеху који су, по свему судећи, његов живот, срећа и јад изазвали код тог старца, прежвакавао га је у мислима као какав тврд корен који ипак има и неки укус и мирис. Исто тако је прежвакавао и размишљао и о речи коју му је стари довикнуо тако громко, ведро и несхватљиво раздрагано, кикоћући се: „Маја! Маја!” Донекле је знао, а донекле наслутио шта отприлике треба да значи реч коју му је добацио смејући се, а и начин на који је то учинио наводио га је да открије њен смисао. Маја је Ацкова слатка срећа и горки јад, маја је лепа Флоренсија, маја је њена љубав и страст, маја је цео живот. Ацков живот и живот свих људи, све је у очима старог јогија била маја, нешто као детињарија, позоришна игра, уображење, шарена лажа, мехур од сапунице, нешто чему се човек могао раздрагано смејати и то у исти мах презрети, али ни у ком случају схватити озбиљно.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: