[Пише: Александар Мандић]
[Време читања: 4′ 7“]
6.4.2020, Земун
Данас сам налетео на ко зна који интервју по реду са Небојшом Глоговцем. Сјајан тип, не само због тог интервјуа, разуме се. Заправо, у питању је био одломак и говорио је о понуди за филмску представу Анђелине Џоли. Нисам, у ствари, нигде ни нашао доказ да је то заиста рекао, нити у којој прилици, али ми делује истинито и мислим да је сасвим веродостојно да му га припишем, чак и ако није заиста то баш он, на овом свету, у некој прилици, рекао.
Све у свему, говори о томе како је добио понуду од заступника госпођице Џоли да глуми у њеном првом редитељском остварењу, „У земљи крви и меда“. Ако неко није упознат, филм је љубавна прича у Сарајеву за време последњег несрећног рата(плеоназам) који је тај град задесио. Чини се, омиљени сиже који користи западни и холивудски свет када жели да несвадљиво исприча причу о томе, пошто ми свакако не можемо то добро разумети. Рекао бих, патетичан и мегаломански назив који асоцира на увереност аутора да размршава и говори о неким великим питањима и људима, иако морам признати да нисам гледао филм. Рекао сам, мада боље да не говорим када за нешто не могу да тврдим или разумем. Ипак, делује да у овој причи нисам ја једини који ту грешку прави.
Било како било, Глоговац каже да, схвативши да желе да га претерају жедног преко воде и на муфте уклавире у ову причу, вероватно верујући да ће онда добити на веродостојности, одбија да прихвати примамљиву понуду без прочитаног сценарија. Не пристаје на причу где је све црно на једној, а све бело на другој страни. Без обзира ко је узео коју боју. А то је честа људска потреба, поготово када је окречена тим великим темама политике, рата или љубави. И много чега другог. Људи често не желе да разумеју ствари, већ да им оне просто имају смисла. Делује им да је то, свакако, довољно. И то јесте слобода, наравно. Али је и слобода свесно изабрати наизглед тежи пут, неизвеснији. Такође, било би добро и да човек зна између чега бира.
Назад на Глоговца. Каже, не би имао ништа против филма када би он био о људима и ономе што је људско. Наравно, зато је он глумац по професији, уметник по позиву и неко коме можемо веровати. Зато су, вероватно, и желели његову помоћ. Делује да је направио добру одлуку у вези са тим.
Када човек о нечему размишља, зна да се деси тај фасцинантан феномен да нам се неочекивано укаже баш нешто што о томе говори и што нам делује у том тренутку значајно. Наравно, не откривам Америку тиме што ми је јасно да је то фокус који у хрпи тада лакше примећује одређене ствари. Наравно, некад имамо и још неку помоћ да на праве ствари налетимо у правом тренутку.
С тим у вези, наиђох данас и на интервју са Мишом Јанкетићем. Овај пут заиста интервју, не одломак. И испратих га целог, не само офрље како често волимо да урадимо са стварима које нису одломци.
Причао је о многим стварима, подразумевано савршеном дикцијом, говорећи доста више него што је казивао речима. Највише је говорио о тешком одрастању. У рату је изгубио и оца и мајку, врло мали. Били су партизани или су се у њихову корист трудили да чине. Ка неком другом месту(додуше, и себе кад се боље размисли), погурали су их, у овом случају, момци са брадама и кокардама. Такође, када је долазио да оцу донесе последњи оброк на овоме свету, имао је и прилику да изблиза види и четничког војводу, који је био задужен да и тај фаталан посао обави. Каже да лепшег и стаситијег човека у животу није видео.
Рат се завршио, чак и за Мишу, те с временом завршава глуму и почиње да ради у позоришту. Онда на ред долази и још једна тема због које су многи страдали, прича о представи „Кад су цветале тикве“. Краткотрајно играње те представе њега је затекло као главног глумца, али и као члана партије и надлежног у тим дивним политичко-уметничким комисијама, задуженим за позориште. Због тога, никако га није заобишла ни одлука да се та представа забрани. Не само да га није заобишла, већ је било замишљено да и он сведочи њеној веродостојности и оправданости. Срећом, Миша је човек који, делује ми, ствари не види црно-бело, те напушта позориште и све улоге које нису биле на даскама. Добро је кад човек зна да подели муку, барем мало, колико може, са неким другим, чак иако он није тај који добија по прстима, а поготово када тиме пропушта да буде и потапшан по рамену.
Вечерас, на крају дана, вероватно и по некој невидљивој логици, имао сам прилику да слушам и о Патријарху Павлу. Подсећање на вруће новембарске дане пре 11 година, када су се отезали редови до Саборне цркве, а који дан касније, и до Раковичког манастира. И сад, као и сваки пут кад о томе мислим, би ми драго да сам у том величанственом догађају учествовао, иако нисам баш све могао да разумем, али се добро сећам да сам могао да осетим. Човек на овим просторима не може да тражи смирење, а да на том путу не сретне и Његову појаву.
Подсетих се опет и занимљивог податка о томе да је клупа у тузланској гимназији имала част да буде место сусрета Патријарха и још једног значајног човека који је добро познавао људе, Меше Селимовића. Можда овај факат делује и превише занимљиво да би био истинит, иако је историја подоста у његову корист, пак свакако бирам да у њега верујем. Свиђа ми се како звучи и има ми неког драгог смисла.
Понекад је тако да чак и не морамо да пишемо књиге да би се неке сјајне ствари заиста догодиле.
Корона-циркус 