[Пише: Боб Милосављевић]
[Време читања: 3’ 33’’]
„Sati su prolazili, a da on ništa nije uspeo da smisli.Predveče je mogao da vidi kako kaluđerice, postignuvši svoju „normu” (određeni broj kubika drveta), prekinu posao i pognu čelo: verovatno se pomole, možda da zahvale Bogu što su preživele i ovaj dan. Zatim su se znacima sporazumele i pošle prema dvema iznurenim komunistkinjama, kojima je sada bilo posebno teško: zaista više nisu mogle, sve im je duže trebalo da podignu sekiru, a spuštale su je kao da su pijane, nikako da naciljaju kud treba. Jedna se rasplakala , zato što se čuvar prvo razvikao na nju, a zatim je terao da zapne udarajući je kundakom u ledja, što je nju zabolelo toliko da je vrisnula. Kao da ni to nije bilo dovoljno, tobože su besnele i njene drugarice, bojeći se da i njih ne snadje nešto slično. Kaludjerice su prišle, teškim koracima, kao drvoseče, i počele da ćutke pomažu komunistkinjama. I sestra Natalija, koju su deportovali pre više od dvadeset leta, umorno je prionula na posao da pomogne onoj koja joj je svojevoljno upropastila život. Mora biti da ovaj prizor, mislio je potreseni Mikele, i sam Hristos na nebu gleda sa suzama u očima.”
Eugenio Corti „Cavаllo rosso”
Помишљам, подоста ових текстова који излазе овде, и туђих и мојих и одавде и оданде – има ту доста старине, па и престарине.
Овако. Данас је 5. април. Први је прошао, мало смо се нашалили, а сутра је 6. април. То је дан када је ујутру, немачка авијација, бомбардовала Београд – а Београд је бранила краљевска авијација, имали смо чак и месершмите – то баш мало људи зна, које смо купили од Немаца. Изгледа Немци нису рачунали на рат с нама, бар не тако рано – иначе нам не би продавали авионе, и то најбоље, неколико година пре тога. Али ови из НДХ су рачунали на рат са Немцима, па су већ 11. априла прогласили своју нову државу.
То успут. Успут и да „Зору” волим и зато што су управо одатле, њих десетина, пилота и чланова посаде, дакле из кафане су јурнули у камион, брзо до аеродрома, и у ваздух, у клање са Немцима.
Иначе, 5. априла седели су у „Зори” јер је та кафана имала телефон, за недајБоже, а недајБоже се очекивало, јер је било „Боље рат него пакт“. Још су били ретки телефони у кафанама и кућама…
С тим у вези, има једна реченица у роману „Књига о Милутину” – баш у вези са том ситуацијом. Милутин „Ћора” каже, гледајући школце и студенте, који по енглеском невидљивом диктату вичу поменуту паролу о гробљу и робљу:
„Ко да ће им неко дати да бирају шта је боље, и ко да неће бити и једно и друго кад се узмора…”
Да додам, има и једно занимљиво тумачење зашто су људи били тако весели и претили Шваби – не узимајући у обзир да Германци имају повећу и врло добро организовану војску, жедну крви.
Узбуђење – многима је било досадно, нарочито пролетерима, али и многим пољопривредницима.Жудња је била – за белим коњем, орденом, лепотицама – те они који су се надали да ће ратом стећи оно што нису у миру, ведро су кретали у авантуру, мислећи да ће баш њих мимоићи…
То ми је испричао један симпатичан човек у Тополи, пре неколико месеци, када сам тамо био неким послом. И то, и много тога другог. А причао сам и ја њему. Слушао је. Мислим, и верујем, да смо искрено разговарали – нисмо се правили бољи него што јесмо, нарочито он.
Људска потреба да се буде искрен природна је, и лепа. Мада је понекад помало и тешка.
А људска потреба да се сликаш у Паризу кад тамо одеш, па да гураш телефон под нос пријатељима да им то покажеш, или да те фотографије закачињеш на фејсбук, инстаграм или то – није природна, нарочито кад се распламса.
И кад год то поменем људима, људи нађу изговор, или изговоре – углавном сличне –
„Па ја то само за посао и овако да пошљам пријатељима…”
Ко је икада имао пријатеље преко фејса? Цела та ствар накарадно је постављена.
„Али шта сад, могао би неко да пита – и да дода – уосталом фејсбук ми служи да нађем пријатеље из минулих времена…”
Сад ништа – одговарам. И сада можеш без фејсбука. А што се пријатеља тиче, наћи ћете се ако сте пријатељи. Ако нисте, онда ћете се исто наћи, али можда ћете се правити да се не видите…
Добро, проналазим и ја изговоре, човек сам. Био бих и људина, да имам тридесетак килограма више, равномернио распоређених. Овако ништа, само човек.
Метак би ме просвирао лако. Уместо три – могао бих да попијем 4. Погледам и шта се сме и шта не би требало. Кажем и шта мислим и шта не мислим. Радујем се и тугујем, понекад сам очајан. Себичан сам, али покажем понекад да умем и да поделим. Прошао сам, и проћи ћу.
Али гледаћу да фејсбук и то не отварам, ако могу.
Душан Ковачевић је једном, уживо, био сам на три метра од њега – рекао, има томе три године:
„Гледате човека који никада није имао мобилни телефон.”
То ми се највише свидело од свега што је икада рекао, а ја чуо. Уосталом, то сам запамтио.
Желим му да издржи без мобилног до краја.
А и вама, поштивани читаоци, желим, на ползу рода нашего и вашу лично, нешто слично.
Слобода је и желанија разнородни преплет, и покушај да се желанија примире – човек има право да изабере и оно што је теже. Понекад је то само наизглед теже.
На телевизији опет лажу и плаше људе. Јебеш им матер…
Корона-циркус 