Изолација 05

04.04.2020. Кукурикухил, Београд

Корона је дошла тихо у наше мало место и ушла je у легенду. Дошао је и тај дан за магнет. Пре тога бушење буљанфера ињекцијама седам и кусур дана. Свакодневно. Плус вађење крви из вене. Плус (су)пруга која на све то гледа у најмању руку неблагонаклоно. Јел она је кичмину килу оперисала пре 12-13 година. Пих! Није то ништа! После тога је родила још два детета. Све би то било у реду, да је њена операција прошла како треба. И она и ја знамо да није. (Су)пруга је отишла нормално и нормална на операцију (на две ноге са свим телесним функцијама), само са огромним боловима. После прве операција није могла да контролише мокрење и стопало јој је падало, што се није дешавало пре операције. Одмах након прве урадили су и другу операцију (после два дана, и назвали су то ревизија). Каже да је то било полу-тајно. Возили су је на колицима кроз неке неосветљене и нефункционалне делове ВМА. Ту је био тај чувени неурохируг, татамата за дискусхернију, и његов асистент. Каже да никог другог није видела. Ко зна ко је њу први пут оперисао, можда се асистент учио, а можда је хирург мало промашио, па уз клобук фикнуо и неки нерв, или је део клобука остао, ко ће га сада знати. Након друге операције вратила јој се контрола мокрења али трајно није више могла да се дигне на прсте десне ноге. Од тада јој је лист десне ноге почео са увећењем. Нерв уствари више није контролисао мишић, и мишић је само изглаедао доста веће него на другој нози, можда је уствари само све време потпуно опуштен. Моја Су, избацићу онај део са пругом, јер да би човек човеку био пруга, тј други део пруге (једна од две шине) они морају бар колко толко да иду паралелно. Моја Су и ја већ одавно не идемо паралелно, али то је нека друга прича. Моја Су подржава све што има везе са званичном медицином, па чак и ако се као у њеном случају то неком, тј. њој, обило о главу. Ја у почетку нисам ништа говорио о својим плановима за свој проблем, али смо дотле ишли паралелно, што би с ерекло (су)пружнички. Тај наш паралелни ток ишао је тачно до магнетне резонанце. Мој планови након тога нису се баш поклапали са оним што би евентуално предлагала званична медицина, и опцију коју је и моја Су подржавала, али ми је требао снимак да бих и сам знао који је мој тачан проблем, и шта да предузмем даље.

Мој одлазак у болницу др. Драгише Мишовић на магнет био је први мој излазак из куће под пуном ратном опремом. Заборавих да поменем да сам у општој несташици маски успео да пазарим 10 комада од једног тапкароша, за 50 динара по комаду, а то је и за препродавца било изузетно повољно јер су се у том тренутку по приватним апотекама продавале и за 200 кинти по комаду. Маска на лице рукавице на руке па на бус. Једним превозом до Храма, па преседањац на други до Драгише. У бусу није више ко некада што је било. У тих десетак дана потпуно друга слика. Нема више нигде кркљанца. Места за седење у сваком бусу колко ти душа иште и ваљда захваљујући корони, свако седи сам за себе, сем ако неко није у пари или више њих заједно у бусу, што је сад већ деликатесна реткост. Деликатесна радња је постало и да неко стоји док се вози. Сиђем на станици после Љутице код Драгише и кренем преко улице. Одмах у дворишту видим да је нека нова узмуванција завладал. Сетих се да сам чуо да ће од ове недеље војска да чува болнице, што је и био случај. Неколико наоружаних војника и војанки са маскам и рукавицама патролирали су код бусенова ружа. Нико ни да ме погледа. Ваљда зато што сам био фул прописан, под пуном ратном опремом као и они, мислим на маску & рукавице не и на оружје на готовс, које су они имали али не и ја. Мада кажу да оружје не може да убије корону. Их не може? А толико се улаже у наоружање? Његову производњу. Чак је и наша држава неки курчеви фактор у тим оружаним играријама, па и неки од власника и сувласника саме власти су гурнули своје прсте у тај мед. Сад им је доакала невидљива корона. Јебало вас наоружавање да вас јебе глупе и навучене на мед, који узгред парве пчеле, а не људи. Ко зна можда ни то нису знали. Људи им га само карду, мислим печалам мед. Оружје се ваљда још не краде. Само се извози, док га неко други увози. Импорт-експорт бизнис са наоружањем цветао је до короне. Ако је корона добра због нечега биће добра ако људи схвате да им сво наоружање против оваквих ствари вреди колко и пишљива боба (роба).

Кренем ја директ на главни улаз. Чудно нешто тамо. Врата су на сензор али сензор на мене не реагује. Да нисам и ја посато невидљив ко корона? Окрет лево, па десно. Нема никог ког би питао. Видим пар људи стоји код улаза у хитну. Кад ја тамо, а оно међутим. Обезбеђење не да унутра. Кажу рстриктивне мере ступиле на снагу у болницама. Све се отказује до даљњег. Уф братац, немој тако. Предосетио сам ја да ће бити нека запетљанција па сам већ при улазу почео дебело да шепам и да се придржавам за леђа. Мрштим се док причам. Кажем да имам заказан магнет и да је хитно. Видим и сам да је око мене свуда у току нека реорганизација, али не капирам каква. Човек из обезбеђења неки фин, узе да ме спроводи до рендгена и магнета. Сиђосмо у подрум. Што смо били ближе шалтеру ја све више шепам. Сестра проба одмах да ме врати назад. Директива да никог и ништа више не примају. Ја стежем зубе, трпим јаку бол, као. Не могу да стојим и придржавам се. Сестра нема куд. Зове шефа. Шеф гледа документацију. Човек из обезбеђења чека директиву да ли да ме пушћа или да ме изолује из објекта. Ете га и начелник. Виче на човека из обезбеђења. Маше рукама, сече ваздух. Па зар он није дао директиву да се више нико не пушће. Ја се пресавијам. Капирам да је та дрека само део протоколарног перформанса и његове самозаштите. Колега му пружа документацију. Он и не гледа. Види ме пресавијеног па каже да ме зна. То је требало да занчи да сам неки тежак болесник који ту редовно долази, или да сам млад, те да ме је стрефила тешка судбна и да зна за моју тужну судбу. Отприлике је то требао да буде подтекст тога да ме зна. А први пут смо се видели тада. Каже им да ме воде на магнет. Човека из обезбеђења одводи у страну и додаје му мало уља а ватру. Каже да је сад увео неког мимо његове наредбе и да је то последње иначе ће он да лети са посла. Обезбеђајац одлази, би ми га жао, ја силазим на магнет у још један подрум испод овог подрума. Кад тамо већ двоје чекају. Једна жена, са нечијим стварим и један човек. Одмах ми би лакше јер сам сад био сигуран да је начелник бољи глумац од мене. Добро је нисам једини. Мада ме црв сумње глоцка. Размишљам можда сада дође неко коме је ово потребније од мене, а они га не пусте зато јер сам ја успео да уђем. Међутим док сам ја чекао следећих сат времена и јаче, успео је до магнета да се пробије још један декица, тако да ми је лакнуло. Сазнао сам да је човек испред мене имао дебелу везу, а да је жена са стварима чекала мужа, лудог таксисту. Овај је изазвао малтене војну интервенцију ширих размера, па су морали да га пусте. Човек има ненормалне болове, плус је срчани и нервни болесник, а уз то има спинално увртање пршљенова, шта год то значило. Мало смо се испричали после његовог снимања, би ми жао његове жене, ко зна шта је све прошла и пропатила уз њега и његову болесну историју, или историју болести, како год. Понашао се као да смо ми сад неки ратни другови, ретки који су успеи у овом дану да се пробију код Драгише на туру магнета. Делио ми је савете и претио свима који не уважавају његов бол и целокупну здравствену документацију коју носи свуда са собом.

Магнет је био Сименсове марке, али више од магнета и Сименса обрадовало ме је што је у ходнику уредно било средство за дезинфикацију руку. У тих сат времена колико сам чекао свој ред, сигурно сам бар четири пута дезинфиковао руке. У Сименсу је било ко на неком техно-партију или рејву, само што нисам смео да се мрдам. То ме је запрепастило, да под тако константном туц-туц буком, пишатњем и зујањем које је магнет испуштао, човек ако је приморан да не мрда, може и да задрема. Одремао сам сигурно неки минут. То је она кратка дремка, после које је човек фул рестартован. Најслађа. Техничар ми на излазу рече да је резултат магнета за недељу дана. То значи 24.03. Окет, и то смо завршили, размишљао сам. Проћи ће ваљда и тих недељу дана, па да видимо која је бољка са кичмином.

Постало ми је више непријатно и крајње депримирајуће да ме деца гледају по цео дан како прелазим из кревета у кревет, како се који ослободи, и да једино могу да обављам стајаће послове. Стефан са 14 година свакодневно тренира, по више пута дневно. Већ ради 50 склекова у цугу и 300 трбушњака, на вратилу је тек почео, па може тек десетак згибова, а ћале? Ћале дрема по цео дан и држи се за леђа док хода ко нека баба. Једва см чекао да свој кичмени проблем, шта год то било, ставим ад акта. Нисам ни слутио у ком ће све то правцу да иде, и колико ће времна да поједе. Прање судова и спремање клопе су постали угалвно једини кућно-стајаћи послови, и простирање веша, кад је штрик до појаса, као наш, и да нема савијања. Моја Су се већ почела жалити како суђе не перем добро. Па сам почео мало дуже да га испирам. Њена притужба ишла је у том правцу, да трошим мало воде на испирање и да вероватно остаје детерџент на (по)суђу. На клопу угалвно није било примедби јер је то било поље мог интересовања, већма него њеног, уосталом. Салате су прштале за доручке, и то разне, плус ако је било неких музичких жеља. Ручкови су били разне варијације онога што је било у фриџу, и што се она договарала са децом да ће да једу, да не буде често понављани проблем како ја спремам оно што деца (нико) неће да једу. Цеђени сокови су били скоро сваког дана на менију (љутила се Су што се разбацујем воћем) и домаћи чај од ђумбира као превентива короне (то је било и њено омињено пиће од скора те ту није имала комплејнинг). Прочитах негде да је ђумбир добар да корону среди. Па сам направио две туре чаја. Једну су попила брзо (тегла оде за око 5-6 дана) па сам и другу зготвио. Све је било како треба док смо чекали резултате магнета. Мање више. Наша пруга била је како треба. Шине паралелне. Ту негде крену ствар с короном да се компликује, као и са мојом кичмом, јер после магнета више нисма рокан у гузицу ињекцијама за болове, па су исти почели да се враћају. Болело је кад лежем , болело је кад устајем, подношљивије је било кад стојим. Тако сам и јео, и све остало што је требало да се ради, али не може човек цео дан да стоји. Ноге и колена крену да попуштају. Шетња Ленке, нашег трогодишњег мешанца, постала је лековита. Ем сам могао да изађем и ван забране изласка на улицу, ем сам могао дуже да је шетам, колико могу да издржим на ногама. Боље ми је било да шетам него да стојим.

Ускоро су болници код Драгише прогласили главним државним стационаром за коронисте. Тад ми постаде јасно откуд и зашто она реорганизација док сам пробијао фронт ка магнету. Сутрадан се сетих да окернем рендген и питам да ли ћу моћи за пар дана да подигнем резултате. Нема шансе рече ми љупки глас који није остављао места за било какво убеђивање, бар не док траје ова ситуација. Питах да ли могу можда да пошаљу мој резултат кад буде готов у дом здравља Палилула, у коме сам се лечио. Њет. Ко би то носио. Све друго је на стенд бају сем короне. Ау, па зар је дотле дошло? Дотле.

Рекох себи, сад ако хоћу да видим резултате са магнета једнино да заглавим корону, па кад ме ставе горе да кажем да сам уставри успут дошао и по резултате за кичму. Можда ми их дају. Само питање да ли би ме ставили код Драгише. Већ се шушкало да се за лакше случајеве отвара Београдски сајам. Кад би допао сајма ко зна да ли би уопште стигао до Драгише. У Драгишу су изгледа колко сам успео да скапирам ишли само тежи случајев. Можда би могао да пробам и крону да одглумим? Ја скоро увек кад се прехладим имам ту неку килаву температуру око 37, 5. Шта само једна мала прехлада, плус кренем да кркљам, и да се гушим, ко да ће неко да ме слуша како дишем. Чим буду одокативно проценили да сам тежи случај, ето мене Драгиши код магнета. Мислим мораћу сигурно мало да глумим да сам тежи случај, чак и ако будем стварно под короном, што изгледа и није нека филозофија. Прича се да су тестови на корону преостељиви, да те ставе на позитиву чак и ако само помислиш на њу. Што би у мом случају била само још једна олакшавајућа околност.

Корона план је био спреман. Све за медицину и њену дијагностику! Драгиша дреши кесу, стижем по свој магнет!