Јутро и после тога

[Пише: Диодоно Ђентиле]

[Време читања: 2’ 41’’]

Лос Анђелос, 4. април, Лекино Брдо    

Смирај дана. Два никшићка, два скупља пива у специјалној рерни за пиво, великој, званој тераса.

Није баш Лос Анђелос, али није ни све што пише.

Није будала који не зна да чита – већ онај што чита и све верује што прочита. А тек кад у игру а одавно су ушли уђу и они што баратају сликом и ликом и супермаркетом – игра постаје скупља и за паметног – глупља. Али, временом и паметни легне на руду.

Поранио сам јутрос у хипермаркет. Било је хладњикаво, али сијало је сунце.

„А кад сунце сија весело је и на…” – има једна руска изрека, приписују је једном лекару, који је исто био Рус.

Има једна прича о њему, о његовим сновима, на италијанском. Знам да прочитам један део, на италијанском – уз неколико грешака – ту књигу ми је поклонио кум кад смо у Италији, прошле године, у лето, радили – и излазили, упознајући град.

Он га је већ упознао, јер годинама живи у тој вароши, а ја у Италији нисам био дуго.

Писац кога сам помињао, да не заборавим, звао са А.П. Чехов.

Било ми је лепо у Италији. Радили смо оно што волимо, и то је испало добро. Имали смо кад да причамо и пијемо лимонћело. Шетали смо градом, а ту је био и парк, прелеп, са неком кафетеријом на отвореном. Било је и весело друштво, јер су нам се након неколико дана придружила још два наша сународника, а после смо упознали неке врло фине људе и заједно смо провели једно сјајно вече – остали смо у граду до 5 – до јутарњих пет.

Били смо и до Фиренце. Тај град видео сам први пут, и оставио је врло јак утисак на мене. Видео сам неке градове – Атину, Москву, Лондон, Берлин, Будимпешту, Берн, Праг – али ово је био чудесан доживљај. Не само оно што се приметити мора, него и нешто више – што је потицало, можда, и од музике коју смо слушали, и која је обележила наш италијански сусрет, и сусрете.

Тих дана окончали смо, после неколико месеци, радове на заједничком делу. Прича којом смо се бавили прво одвојено (у смислу физичког одвојства) премијерно је приказана у нашем малом друштву, ту. Ту, где смо је кум и ја, у тим данима, завршили. То није био први пут да радим нешто тако у иностранству, али атмосфера је била добра, јако добра, помало младалачка, помало радничка, а највише од свега – људска.

И било је много доживљаја. А посебно су важни били наши ноћни разговори, у којима смо рекли један другом много тога што нисмо никада, а што се утиснуло у наше животе, као низ сећања – низ који нас обликује и данас. И ту, у Болоњи, формирали смо још један такав низ.

После радног дана, сели бисмо на терасу, отворили бисмо лимунћело, ја бих запалио једну, две, три – и прича би текла. А онда су, неколико дана касније, у град дошли Гаринча и Фрескобалди (то су лажана имена, обојица су Срби) и акција је добила бржи облик. Акција, пази ти то, написао сам акција… Тако смо звали провод кад смо били млади, деведесетих и почетком двехиљадитих.

Доцније, кренуо сам ка Крфу, а после тога отишао сам на југ, даље.

„Рондинела”, лева обала реке Арно, Фиренца

One thought on “Јутро и после тога

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: