Изолација 04

На фотогарфији изнад је непознати и за сада неидентификовани објекат, изолован у Борићима*, непосредно уз Ибарску хајвеј. Овај објекат није клупа, није ни део стола, нити нечег парковски употребно-сличног, могао би евентуално да буде део неке хендмејд балван-справе за телесну фискултуру на отвореном, али сада овако изолаован личи на неки поп-арт-парк објекат, кукурику-редимејд, али само до пола, јер је само до пола изолован. Централни балван му је скроз у изолацији, док су два носећа блавна, паралелни један другом и у додиру са тлом, само делимице у изолацији, а делимице јок.

*Део плански сађене борове шуме око Кукурикухила (Пеловог брда), која уједно чини ”природну” изолацију између насеља и великих саобраћајница које иду око града (Ибарска хајвеј и стари Кружни пут). Са почетком проширења ових саобраћајница дошло се на идеју да то буде кроз ”ничију земљу”, тачније да се посече борова шума и да се Борићи претворе асфалтирану џаду. Ово је изазвало општи отпор пре свега код житеља Кукурикухила, који су директно били угрожени овим собраћајним планом. Отпор је подразумевао даноноћно дежурање у Борићима и борбу за свако стабло. Оно што је највише изазивало револт код житеља Кукурикухила јесте чињеница да је преко пута Борића, са друге стране Ибарског хајвеја, потпуна ледина, иза које километрима нема ничега све до Железника. Компромисом дошло се до сече стотинак стабала у Борићима, и до делимичног померања пута са трасе која је била уцртана баш кроз шуму како би борићи постали бовићи (бове за везивање непостојећих чамаца). Борићи су остали, али остао је и жал за тих стотинак стабала која су посечена само због нечијег несагледавања целине, због нечијег од-до принципа по коме се граде путеви у Србији, као и све друго што се ради овде, неплански, несистематично и од тренутка до тренутка, или од прилике до прилике (за тал, или ти ја теби ти мени пронцип, уграђивање и свеопшту мутљавину), под чувеном србадијском девизом ”лако ћемо”.

03.04.2020. Кукурикухил, Београд.

Кичмину килу нисам наследио, јер киле нису наследне. Ако вам се татко искилави неће вам то пренети. Килу сам стопроценто сам себи зарадио. Прво и основано, крив сам ко крив курац. И то у леву страну. Такав сам ваљда рођен (сигурно не својом заслугом). На вакуму каже мајка. Имао сам 4,5 кг на рођењу, па је зајечарски акушерај решио на тај начин да ме избаци напоље из мајчине утрубе, пошто друге методе ваљда нису палиле самном у том првм тренутку. Одмах ту, при мом првом додиру са званичном медецином, пре било ког другог спољашњег сусрета са било чим другим, па и са рођеном мајком, ишчашили су ми кључну коску, чисто онако, за почетак, а и део чела ми извукли трајно унапред. Зато сам ваљда са медицином у рату кроз читав овај свој кратки животопис. Ту су ми, док сам се још налазио дубоко у пичку материну, не желећи ваљда напоље, што је и нормално, с обзиром шта ме је све касије чекало напољу, челенку су ми закачили за вакум. Ваљда је то најидеалнија површина за вакумирање. Замишљам како та модерна акушерска справа, за то време, говоримо о 1974-тој, мора да је изгледала. Сугорно је имала неки механички мех, који се пријањао за површине између којих се треба направити вакум, на механички нечин наравно, уз помоћ неке ручице, слично оној полузи на експрес-лонцу. Кад је моје чело успешно вакумизирано, онда је уследила повуци-потегни класична орук медицинска физикус методологија, па ком опанци, ком обојци. Опанке никад нисам имао, а обојке су ми одмах дали умотавши ме у њих целог тако тек рођеног. Тако да су ме тим обојцима симболично даривали за читав живот. Теши ме то да су и све друге исто тако у обојке увијали и да смо сви ми сиромаси по рођењу, а где ће нас судба клета одвести може бити и на нама, али и не море да бидне тако. Ако те неко ту на почетку одмах ”осакати”, то је ваљда неки знак нечега. Ја га дефинитивно носим својом кривошћу кроз читав живот, као и трајном чворугом на челенки. И тако од вакума до киле кичмине, пут је дуг, што би се рекло животни, а полуга кратка, нема никакве шансе њоме земљу да мрднем из њене осе.

Неидентифковани изоловани објекат у Борићима одозго и спреда.

МГ сам имао заказану за 8 дна. Прекинем боловање и врнем се послу. Био је четвртак. Мало ћопам, па мало храмљем. Наизменично. Столице и седење избегавам у широком луку. Глумим директора. Шетам фирмом и заподевам разговор ничим изазван. Додуше директору је једна нога краћа, мени није, али ко да јесте. Већ видим у погледу колега да сам том својом хромошћу и неуобичајеном глагољивошћу у најмању руку чудан, али не обазирем се на то. Времена су чудна, ваља нам се прилагођавати. Видим одмах и ја сам да се ту нешто дешева ван уобичајених радно-пословних токова. Обично је колегијум понедељком, тог понедељка сам управо отворио боловање и би ми посебно драго јер сам тиме избегао један од многобројних бесмислених састанака. Колегијуми су посебно бесмислени, али то је нека друга прича. Уторком је обавезан сатанак редакције и она има смила, али ми дајемо све од себе да га обесмислимо. Некад нам успе, некад не успе. И тај обавезни недељни састанак такође сам на своје велико задовољство избегао, док сам обијао прагове Дома здравља и Ургентног центра. Међутим у петак, на крају радне недеље опет имамо колегијум. Спремам се поново за неку прозивку. Пошто је главна такмичарска дисциплина на колегијумима, бар од када сам ја у радном односу, а још мало па ће две године томе, елем главна поента сваког колегијума је утврђивање кривице. Неко мора увек да буде за нешто крив. Идентификовање дела или радње за коју се тражи кривац, а онда његово проналажење у пулу запослених и његова изолација од осталих. Просто је немогуће да нема недеље да неко није за нешто крив. Тај ко је крив служи као прост пример за дисциплиновање и стварање колективног страха од тог бесмисленог белега кривице, током целе предстојеће радне недеље, до следећег колегијума и следећег понедељка, и новог лова на неког новог, или старог ”злочинца”. Кривица може бити било какава, и у вези са било чиме. Та врста денунцијације и излације кривца у односу на остале не-кривце стварно постиже свој пуни ефекат дисциплиновања колектива, али такође као нус ефекат има избегавање одговорности, тачније избегавање рада на свему ономе што није нужно и обавезно, и свеопште кривинарење и глумљење великог рада и гомиле обавеза, прављење од неких ситих послова око којих се не може ништа погрешити као да се ради о конструисању спејс шатла. Рачуница је проста: што мање рада, то мање посла, што мање посла то мање одговорности, што мање одговорности то су мање шансе за евентуалну грешку, или кривицу. Све време, током целе радне недеље након колегијума, траје такмичење у избегавању било какаве додатне пословне обавезе, а посебно оне које превазилази нечији опис радног задатака, тачније радног места и позиције на којој се тај неко од колега налази у фирми. Овај ванредни колегијум у петак зачудо није имао тему утврђивања ничије кривице. Једина његова тема била је корона. Ту сам се сетио упозорења нашег уваженог колега, једног од ретких са правом дипломом у читавом колективу, од пре скоро месец дана. У јеку су биле прпреме великог филмског фестивала, а он нас је исто овако на једном колегијум, само редовном, упозоравао о далекосежним могућности доласка короне у наше крајеве и евентуалних пандемисјских мера изолације. Предложио је тада да у уговоре које будемо склапали унесемо једну одредницу, или клаузулу да ништа од договореног не мере бити и реализовано у случају више силе. Виша сила је наравно требала да буде корона, што је она у међувремену и постала. Такође је предложио, пошто јавна набавка за путне трошкове и авио карте још није завршена, да са свом куповином карата и плаћања путних трошкова сачакамо до последњег тренутка, тако да уколико се фестивал откаже немамо сувише непотребних трошкова. Овим његовим слутњама тада смо се смејали и збијали шале са њима. Сећам се како сам након тог колегијума окренуо уметничког директора фестивала који је био у жешћој паници, као усоталом и сви ми, око прављења програма у минут до 12, да га мало орасположим и кажем му да ћемо можда фестивал да одложимо због короне, да га мало опустим и смањим му притисак. Међутим он то није схватио као шалу, већ какав је иначе врло озбиљан и предан, уважио је мој коментар у вези короне и на моје лично чуђење, сматрао га је смтрно озбиљним, те на то додао да је то виша сила, и да ћемо морати да наставимо да радимо као да се то неће десити, па ако се деси деси се, то већ неће зависити од нас. Ако се фестивал догоди, а ми немамо програм јер смо чекали епидемију короне да нам одложи фестивал, то је онда већ до нас и наш је проблем. Тиме је ефктно звршио наш разговор запушивши ми уста за било какав даљи покушај наставка моје неозбиљности на ту тему. Тог петка на колегијуму разматрана је стратегија за следећу недељу. Направњен је план рада, пошто су сви програми већ од четвртка одложени до даљњег, као и у свим другим државним инстиуцијама. Тај план подразумевао је поделу осмочасовног радног времена за све колеге у три смене. Они који су најближи центру града долазили би на посао у 8 и завршавали са послом у 12. Међусмену би чинили они који на посао долазе превозом и они би долазили у 10 и радили до 14 часова, и трећа смена би долазила у 12 часова и остајала до 16 сати. Био сам због близине послу бачен у прву смену. Од кад смо се преселили у септембру мени је пешака до после требало око 12 минута полу-брзог хода, тачније био сам од посла удаљен једну ипо станицу градским превозом, што је уствари због мало већег растојања између станице код Политике и станице код Палилулске пијаце било отприлике као две регуларне станице. Тог викенда већ се шушкало о увођењу ванредног стања. Углавно су те информације долазиле од деце, која као да су једва чекла да дође до престанка школских обавеза. То се и догодило у недељу. Од понедељка нису више радиле школе, вртићи и факултети, више није важио план о подели радног времена у три смене. Од тог понедељка уведено је једнодневно дежусрство за запослене. То дежурство ми је уједн био и последњи дан рада у време короне. Након тога слжбени, фиксни телефон, пребачен је на мобилни телефон секретарице, тако да може на позиве који су упућени фирми да одговара из своје спаваће собе, и сви смо уосталом радили од куће, ако смо ишта радили, јер су сви догађаји одједном били одложени или отказани.

Корона је упловила у нашу малу луку, оно што смо видели од ње изнад мирне површине, био је само десети део онога што је било испод тамне и хледне воде. И као таква она нам се чинила огромном. Чинила се већом од свега нама познатог. Дефинитивно није било места ни за један мањи чамац поред ње, а камо ли за нешто веће од чамца. Оно што нисмо знали, јесте да је њено царство заправо испод површине воде, у тамној дубини, а то ће нам се тек откривати постепено, у данима који буду долазили.

Неидентификовани изоловани објекат у Борићима, са гуза.

”Будућност је светла иако је прекривају тамни облаци. После кише долази сунце.”* На шта би се врло добро надовезао увек пословични Јиђинг својим 43. хексаграмом (Гуаи, или Уклањање) : ”Када се вода са земље подигне до неба и нагомила као језеро облака, свакако да се може очекивати провала облака.”

*Непознати хаику песник, који је у једном тренутку стих замени прозом, од када му се губи свак траг и могућност утврђивања било каквог идентитета.

One thought on “Изолација 04

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: