Блогословље

Празнословље једног блогослова..

Реч која нема тежину..
Дуго времена сам се питао да ли је то до написаног или доле потписаног..
Размишљам још, да ли овај леп дан зна да је ванредно стање..
Шта и да зна, да ли би се онда натмурио, забринуо..
Да ли би жалио себе и нас..
Сва је прилика да нема ништа од тога данас..
Пси лају, птице цвркућу и трава несметано расте..
Теодор и Алексеј (моји синовци) су се сакрили (где и иначе), да изненаде бабу која долази са посла (кад и иначе)..
Ја то посматрам из изолације, на сигурном..
Чекам да Зорица (горепоменута баба, а моја мајка) опере руке (и иначе их је често прала) па да се питамо..
Шта сте радили?
Рекох: премерили сваки метар дворишта, вежбали, пишкили на дрво (само Теодор и Алексеј) и тако..
Седимо један до другога и гледамо ка Букуљи..
Осећам да она ипак више посматра мене, него пејзаж..
Не могу да утврдим да ли брине или ме само жали, мада ту и нема неке разлике..
Не пита ме ништа јер зна да немам шта да кажем или не бих рекао, што је опет исто..

Доста је прича о смрти ових дана, више него иначе..
Ми смо то породично доста рано (или на време) ’’прележали’’ али не можеш да не размишљаш..
Озбиљности ради, ипак стање није редовно..
Паде ми на памет, како је баш незгодно време да горд човек умре..
Забрањено је свако веће окупљање, па се и сахране спроводе у кругу најближе породице..
А коме је то још била довољна публика?
Без ожалошћених људи, без пригодног говора и можда неке песме..
Пу, пу, далеко било..

Посведочих данас још једном ванредном феномену..
Људи не само да гледају телевизију, него је још и снимају својим мобилним апаратима, па то касније деле са својим пријатељима онлајн тј онлајн пријатељима..
Колективно самоповређивањe..
Ипак, човек без заједнице не постоји..

Размишљам, а вероватно и мајка која ме посматра, како ли сам постао оволико изопштен (изолован, да се терминолошки исправно изразим), од кад то траје и да ли ово стање има почетак уопште или сам са рођењем ’’накриво насађен’’..
Бог ће га знати..
Провео сам пуно времена са разним људима, није да нисам, а зашто они нису са мном тј зашто осећај није обостран – то је опет до мене, толико сам себи дозволио..
Размишљам ових дана, као и сваки горе поменути човек (не да умрем, то нисам планирао још), шта би било да једноставно одем, да се никоме не јавим где сам и шта сам..
Да кад сам већ ’’тежак’’ човек, будем тежак само себи..
Шта ли би се десило?
Ништа наравно и Богу хвала на томе..

Дан ко зна који..
Нисам на пустом острву, па ни не одбројавам дане..
Опет лепо јутро..
Сунце, птице и ја – загледан у Муњу (питбулицу) која доручкује и преко ње на Букуљу..
Опет ништа не указује на ванредно стање, више је изванредно..
И стварно је тако..
Разменио сам пар писама, са пријатељима са којима множим мишљења и размишљања, код њих је такође стање редовно..
И даље се чека васкрсење, а не обраћање телевизора..

Пијем кафу, посматрам Муњу како доручкује и размишљам како је и она паметнија од мене..
Након доручка се увек ослони на осунчани део кућице и кроз полуотворене очи не посматра ништа, вероватно ни не мисли ништа..
Верујем да то свесно не жели..
Зашто је она паметнија од мене?
Мени, очигледно, сам призор није довољан, него седим згрчен на хоклици и покушавам да на папир пренесем своје одушевљење..
Мада и то је упитно, да сам заиста толико у датом тренутку, вероватно бих седео поред Муње и не бих чинио ништа – баш како она то ради..

Лако је мени да пишем о ванредном и изванредном стању, кад ми се живот ни пре свега овога није пуно разликовао..
Неодговорно, рекли би добронамерни пријатељи..
Технички сам незапослен, немам стално пребивалиште, немам здравстену књижицу, немам социјално, немам спреман ’’си ви’’, немам чак ни петогодишњи план..
Немам ништа осим овог данашњег дана и наде да ће сутрашњи бити још бољи..
Док сам у редовном стању говорио, понављао, како нисмо на добром путу (ми, дошљаци на земљи) и како ће нас лична (и колективна) неодговорност доста коштати – говорили су ми да сам превише озбиљан, да ’’мрачим’’..
Сад кад су сви забринути, кажу ми да сам превише неозбиљан – сад по некаквој аналогији вероватно ведрим..
Замислите када би вести извештавале о свакој сузи честитог човека, за све што иначе осећа изван себе..
Невезано за ове тренутне последице..
Замислите Неког ко је плакао и плакаће над свим нашим узроцима посрнућа..
Замислите да је описана свака суза проливена због несавршености света и савршенства које нам је дато самим рођењем..
Нисам паметан..
Можда је и то Муњина предност, што не зна за мрак, барем не овај медијски, па смо ево други дан заредом загледани у Сунце..

Јуче сам орезао велику ружу.. Свашта човек научи на јутјубу..
Шта је ту поента; са великог и наизглед развијеног стабла, посећи све вишкове..
Тај поступак доводи до израстања нових, бољих и већих изданака..
Верујем да тако функционишу и ове кризе, то ће боље знати ови што се кризама баве..
Једино што тренутно огољена ружа није баш фин призор..
Профит не бива без резања, као што ни васкрсење не бива без смрти..
Па коме шта западне или како ко одабере..

’’Вежи коња где ти газда каже, па макар и липсо’’

Рекоше ми да литургија није забрањена, добро је и било је баш фино прошле недеље..
Питам има ли има каквих промена; нема, нису забрањене литургије али су сад забранили излазак у недељу..
’’Не знају шта раде’’..
До скора су нам причали да је наш живот тј требало би да буде припрема за Недељу, да једино тако можемо да живимо исправно и ходамо усправно..
Сад изгледа да су сви други дани битнији, а Недеља нек сачека..
Нека боља времена или неки бољи народ..

Коме уопште треба слинав народ?
Очигледно никоме јер једни скупљају политичке поене, а други гледају да се не замерају..
Па ћемо се сви изгледа на крају причестити оном обећаном новчаницом од 100 еура (у земљи где је динар званична валута)..

Одричеш ли се зелене новчанице?
Одричем се..
Одричеш ли се зелене новчанице?
Одричем се..
Одричеш ли се зелене новчанице?
Одричем се..

„А ја што ћу, али са киме ћу’’

Ситуација је озбиљна, опет и опет..
Аман и ја сам, зато и вриштим на овај папир јер осећам да нам је помоћ сада потребнија више него икад..
И сад је шанса да схватимо сопствене грешке и да се покајемо..
Причам о нама који желимо да верујемо, да живимо са Христом..
Остали спрам себе и својих могућности..
Мада ово можемо пребацити и на универзални језик, који сви разумемо..
Не објашњаваш ни детету након 5 дана, шта је урадило и где је погрешило..

Пише ми добронамерни читалац, да ли сам против вакцина?
Једино против чега сам, јесте одсуства слободе – поготову слободе избора..
А у медицину се не разумем, нити је предмет мог интересовања..
Додаје добронамерни човек: да али вакцина мора да буде масовна да би имала смисла, да би дала жељени резултат..
Рекох, исто вам је тако и са литургијом и вером..
С’ тим што ће се у другом случају одмах позвати на кршење права на приватност и слободу избора да верујете у нешто друго, ако ништа друго онда у то да ће ти вакцина помоћи и да ћете заштити, што је апсолутно исправно..
Ја примам своју ’’вакцину’’ скоро сваке недеље и то ме држи здравим, не нужно исправним..
Никад у животу нисам био болестан, а никад нисам био код лекара..
Што не препоручујем другима јер не знам шта је најбоље за вас..
Поштујем сва ваша правила али то не значи да верујем у једну вашу вест..
Ни временску прогнозу не гледам, пре ћу да погледам кроз прозор..

Овај народ је до сада бранио мостове, бранио реке, бранио планине, бранио светиње, бранио нејаке од јаких.. Бранио је и друге од себе..
Сад исти тај народ као да никоме није потребан, као неко шугаво куче од кога сви окрећу главу..
Седи док ово све не прође..
Немојте само да се чудите сутра, кад се сви буду превише уседели, што вам се нико не одазива на поклич ’’не дамо…’’..
Јер док сте ви ћутали, неко је са тв-а вредно радио..
И на кашичицу (бактериолошки исправну) давао наду..
И попут Мојсија, само уместо мора, раздвојио браћу и провео страх до сваког дома.. Сваке сигурне куће..

Пише човек свашта, кад му не остане ништа..
Ништа друго..
Рече један промашен човек..

Бринем, ево сад бринем..
Слаб сам..
Плашим се шта ћу ако останем и без Недеље..
То је онда плодно тло, да се разболи и онај који никад није био болестан..
Опет и опет, не можеш тако да гледаш..
А како да гледам, чиме да гледам..
Ваше око је једино мерило?
За име Бога, немојте ме више сврставати у ваше табеле, у ваше графиконе и трајекторије раста и нераста..
’’Пустите ме да живим у своме знању, пустите ме да живим слободан’’..

Одговорност, одговорност, урлају хипокинезичари..
Одговорност, одговорност, вриште љубитељи брзе хране и лаке зараде..
Одговорност, одговорност, позива и човек са телевизије, који до сада ни за шта одговарао није..
Ни он, а ни њему блиски..
Учинићемо све што је у нашој моћи, одговорно тврди човек што до сада учинио ништа није..

Медицинари, вама свака част.. Заиста..
Само на време уплатите термине код колега психијатара (јефтиније је кад се уплати у предсезони) јер кад све ово прође плата ће вам бити смањена (опет), а ваша вредност умањена (поново)..
Завршићете као и сваки херој, баш како је завршила и Милунка Савић..
Као и сваки поштен човек, завршићете заробљени у своја четири зида..

На крају или на неком новом почетку, сви ћемо опет сагледати све(т) из свог угла тј ћошка..
Скучености сопства..

И тако..

’’Осим Тебе ја немам никога.
Ја немам никога, велика неправда.
Само ти, мој Цвете предивни.
Боље Ти, него Ја
Ми можеш помоћи.’’