23. дан – Шведска горчица

[Време читања: 6’ 39’’]

Болоња, среда, 1. април 2020.

Кад је кренула коронарна пропаганда, уср’о сам се. У делићу секунде помислио сам на сопствену гузицу, на сопствено асматично детињство, и да ли ме историја болести сврстава у „циљну групу”. У делићу секунде.

Прави страх, у громадама, наишао је при помисли на ситну децу, посебно на старамајку. Подужа је листа хроничних болести које је годинама притискају, ту је дијабетес, ту је притисак. И ту је дугогодишње лечење које, као свако лечење код белих доктора (ретко лекара), слабо шта лечи.

Да не би ових писанија да ме отргну из чељусти те звери, вероватно бих до сада већ озбиљно био навучен на алкохол и кућно насиље. Признајем да је и једноставност превенције и лечења, коју покушава да популаризује племенити део лечништва, чувени витамин Ц, одрадио велики део посла у очувању здравља и менталне равнотеже не само моје личне, него и читаве наше породице и шире фамилије, оно докле смо стигли да проширимо ту једноставност.

А како време изолације и сталне изложености пропаганди о неопходности промене навика и начина живота протиче, као и све чешћи иступи независних медицинских експерата, који аргументовано критикују приступ лечењу оболелих од КОВИД-19 у критичном стању, све се више питам има ли та белосветска медецинска курсоболия у прекоронарном животу икакве везе са паником која хара и са драконским мерама које владе широм света уводе, неке са мање, а ове наше, балканско-експерименталне, са више радости и строгости (јер, сад је прилика да се испроба читав арсенал социо-маневара, сада или никада)? Јер, брате, погледај Швеђане! Они живе нормалан живот! А ако се не сећаш шта је нормално, то је била она слобода кретања, одлазак у школу, на посао, код пријатеља, у швалерацију, ко шта, већ, пије…

Шта то знају Швеђани? Биће да су глупи? Наивни? Нудисти на гласу? Већ одавно прешли на рад на даљину? Имају довољно респиратора?

Ништа од овог. Шведи су, кроз изабране политичке заступнике, једноставно, одлучили да играју на карту личне одговорности сваког појединца у друштву. Без тате, који ће да обуче љубичасти џемпир, заврне рукаве, и сам среди вируса. Звучи зајебано и, за нас „темпераментне” – немогуће. Јер, све док је тате који веђом прати сав наш живот и одобрава или куди, те веђу диже, или спушта, е – дотле ће постојати и пубететски бунт против ћаће.

Шведи, истина, имају забрану јавног окупљања, али преко 500 људи. Школе јесу затворене, али средње и факултети. Не оду код бабе на ручак, али је зову телефоном. Они реагују, али не претерано, и то су себи ставили у задатак. Хоће да заштите грађане, од вируса, панике и гласина, али и од онога што би потпуна блокада земље сигурно донело – од економског краха. Јер, после смрти ближњег и развода, губитак посла је трећи највећи узрочник стреса (то све, јасно је, не продужава живот ни за милиметар). Углавном, Швеђа мисли о свему са мером.

Шта ја знам, можда Швеђа има добру плату, па не продаје лако тендере? Можда је морални гигант, па не упошљава свастичицу (што, јадна, да седи код куће, чува децу и пере човека)? Не знам у чему је трик. Хладноћа, снег и мрак? Аурора бореалис??? Фак ит…

Враћамо се у топлије крајеве.

Видим ја да мајка пати, болест не пушта, лекари знају, не знају, пробај овај лек, пробај онај, аууу, па ти имаш Хашимота! Па није чудо онда… У круг, па још и на квадрат.

Кренем ја да копам, не по стручној литератури, ко ће сада то – ни мозга, ни времена – него по научно-популарним американским (за то им капа доле) серијалима. Дође до мене један који се бави управо дијабетесом, јер, кад је неко у животу фокусиран на нешто, на то је и осетљивији, па и угледа, и пронађе, иако изгледа као да је случајно натрчало. (Има ту и интервенције одозго.)

Принцип који следе ове серије је једноставан – наш домаћин је стручњак за дату област и разговара са другим водећим стручњацима, те води разговоре на језичком и концептуалном нивоу разумљивом просечном заинтересованом гледаоцу. У конкретном случају серије о дијабетесу, водитељ је био човек са 60 кила вишка, дијабетесом типа 2, преживљеним срчаним ударом, тешком неуропатијом, оштећеним видом и чиме све не, и он је тражио себи лека, истражујући и разговарајући са водећим експертима холистичке (интегративне, функционалне) медицине, која се не бави лечењем симптома, него проналажењем и лечењем узрока који доводе до појаве тих симптома. Први пут сам чуо да постоји та струја, али је заиста обећавало.

И, да видиш чуда, уводна реченица, још и пре шпице прве епизоде, помиње страшну реч:

ПАНДЕМИЈА!

Дијабетес би се, заиста, могао сматрати Црном Смрћу 21. века.

Др Дејвид Метјуз, Оксфорд

Црна Смрт, или Црна куга била је пандемија која је харала Евроазијом у средњем веку, убивши 75-200 милиона људи, односно трећину тадашње европске популације.

Пандемија?! Отворених уста сам прегледао свих десет епизода, нестрпљиво чекајући следећи дан, јер, треба имати на уму да су то програми који се купују, али постоји промотивни период у коме можеш прегледати серију бесплатно, и свака епизода је онлајн 24 сата. Па, ко у’вати – у’вати.

Од тада сам гледао још неколико серија – о цревној микрофлори, о лековитим биљкама, о посту као терапији, о Алцхајмеру, о раку, о масној јетри, о микрофлори уста, још једну о дијабетесу, о медицинском канабису, о људима који су се излечили од рака природним терапијама, о скидању са шећера.

И, ако бих могао све што сам успео да запамтим да сведем на пар савета које сви стручњаци дају, то би били ови:

▷Јести свежу биљну храну.

▷По могућству – органске производње. Тако се избегава не само ГМО, тако се избегавају пестициди, хербициди, фунгициди и, најважније, глифосат, све оно што је у редовној употреби у индустријско узгоју биљака.

▶︎Избегавати житарице, нарочито пшеницу, због глутена, који буквално спира унутрашњи епител танког црева, омогућавајући продор нежељених материја у крвоток, који, пак изазивају алергије и упале свих врста.

▶︎Избегавати у широком луку рефинисану храну – угљене хидрате, брашна, хлебове, пасте, рафинисана биљна уља, шећер, со, све прахове које је направио човек у фабрици хране.

▶︎Све што је у паковању, што је изашло из фабрике, што није из земље узрасло – избегавати.

▶︎Месо, млеко – избегавати. Антибиотици су устаљена пракса у индустријском узгајању животиња, па конзумирањем меса и млека, као и прерађевина, ти антибиотици доспевају у наш пробавни тракт и тамо убијају микрофлору у корист штетних (или штету корисних) микроорганизама. А пошто се животиње, сем антибиотицима, кљукају и кукурузом и другим житарицама, попију и све оне отрове којим се то прска (зато их ваљда и лече антибиотицима), а преко њиховог меса – и месождери.

У круг, у круг, па на квадрат…

Информације је тешко добити, али се, некако, нађу. Значи, знање не недостаје. Други корак је применити „најбоље праксе” у стварном животу. Ту је не само воља у питању, него и културално условљавање, тзв. фолклор.

У мом животу, конкретно, постоји неколико типичних срећних ситуација из детињства и све су везане за кухињицу из Зајечара: инхалација мирисом палачинки које се прже, та предигра за изједање макар туцета истих, са белим шећером, са шећером и орасима (и циметом), са маминим џемовима свих врста, или са еурокремом. Друга би била исто то, инхалација и наждерација погачама од белог брашна, крофне, кифлице (све ми вода на уста), чупавци, кох, ледене коцке, торте, мила Мајчице…

И, сад, треба све то обрисати и треба се одупрети том шећеру који напада са свих страна. Не само што су најмилија сећања у опасности, него прети и апстиненцијална криза, права правцата апстиненцијална криза, јер шећер изазива зависност истог реда као и – кокаин! И то нисам ја измислио да унесем мало нарко колорита у блоговље. То кажу Зналци, са великим „З”.

И читава ова паламуђевина да бих те увео у ово што ћу сада закључити. Читав наш „уобичајени” живот, онај у коме се хранимо ко где и ко како, храном непознате историје и непознатог порекла, јер је Кум наместио тендер Рођи, да би Батици вратио услугу, и болештине које нас због тога стисну, па идемо да се „бесплатно” лечимо (имамо, јмбга, Осигурање!), а тамо нам после пе’ минута прегледа препишу по магични лекић, сав тај систем, спрега система „рукарукумије” – то је оно што нас данас тера у изолацију!

Да једемо добру храну, од сељака који неће да је трује прскањем њемсра (јер је он близак и земљи и природи), фабрике хране би позатварале, али били бисмо здрави. Да смо здрави, не бисмо ишли код доктора (ретко лекара), па би фабрике здравља и фабрике отровних лекова затвориле, а ми бисмо имали чисте мисли и могли бисмо јасно да видимо међуповезаност људи, ствари и појава:

Владе се батргају да спасу не људе, него своје талове са фабрикама болести. Јер да су људи здрави и јаког имунитета, крц! бисмо морали да избегавамо и старо и младо, и мушко и женско, и дању и ноћу. Пјевам, селе, што год хоћу!

Назови то како волиш, селе – завером, сатанизмом, у сваком случају, трагови му смрде нечовјештвом.

Швеђан није наиван, а и Мами је много боље откако је кренула са испрекиданим постом и витамином Ц.

Бог здравља да нам дā.