Кратка путања са муријом пре 20 банки…

[Пише: Боголюбъ Карич]

[Време читања: 3′ 36“]

Послеподне је у Београду, општина је Вождовац, град је Београд, комшији цвили пас, нека деца су добра, нека нису, пензос из зграде прекопута моје мало сиђе до улице, извири, обиђе пар ситних кругова (као да чека жандаре, па ако наиђу да тркне у зграду, мало авантуре, јер где је авантура ако нема шансе да те мурија дркне), намигне ми и ја њему, комшиница фризерка иде негде под маском али фигуру и ход јој знам.

Добро спавам, добро и превише. Почео сам да тренирам, у низу дана. Два дана тренинг, дан одмора, два дана тренинг, дан одмора – дан тренинга, и данас је дан тренинга – па сутра одмор. На гајби, разуме се. Скромни су то тренинзи, да се разумемо. Склек један, па устанеш, окренеш се на другу страну, па два, па се опет окренеш, па три – па опет лагано устанеш, протегнеш се, дишеш – па четири. Догурам до 54, укупно.

Иначе, то је рецепт из казнено – поправних установа, нема на интернету. Уствари сад има. Уствари можда има и пре, али мени је то неко испричао, мислим уживо сам чуо. Један врло драг човек, који за сада није био на колеџу (тако у мом крају зову мардељ), али јесте имао многа искуства са муријом и као и ја зна многе који су били, на колеџу. Хтео не хтео, мораш да имаш нека искуства.

Пре више од двадесет година, а мање од двадесет три, враћам се, доцкан, из Вондербара – био једном један Вондер на Булевару краља Александра убијеног кад је имао 27 година Обреновића.

Када сам прошао Београдско драмско позориште заустави ме патрола. Ја сам био весео мало, ушао у причу, а могуће је да су и они весели били мало. Е сад, пре тога, имао сам и ја нека искуства са њима – углавном непријатна. Око стадиона, на стадиону, у крају, у другом крају. То је било Слобино доба, шала с њима била је ретка и није била дуготрајна, ако би и била. Нисам се никад превише куробацакао пред њима, и чудили су ме нови нараштаји, касније, та лежерност у опхођењу и бацакокурцење. Наравно, било је међу новим нараштајима храбријих од мене, и бољих – али било је и оних који нису имали то искуство са радницима МУП-а у Слобино време, или непосредно након смрти премијера Ђинђића. Али то овако, успут. Уосталом, свако има неку веселу причицу о томе како је надмудрио пандуре. И те причице понешто говоре о људима.

Али ово је било добро, пре мало више од две деценије. Уосталом, и ја сам био млад, а верујем да нисам изгледао нарочито опасно, или претећи. И када ме, поред позоришног храма, упиташе зашто немам документа – ја кажем да сам заборавио јер сам појурио да се нађем са рибом у Вондербару и баш нам је било лепо и мало смо попили и отпратио сам је кући и људи смо и то и сад још касним (било добро после поноћи, мобилни не постоје) па ће ћале да ми прави проблем ако много закасним а касним па ако би били љубазни да ме повезу ту смо има можда мало више од километар а можда нема ни толико људи смо и тако то…

А то сам видео једном, неког типа како их је питао да га повезу до железничке и они га стварно повезли, није било шипке, он питао и успело му, после ми је причао да је прошао добро, сасвим, бесплатно.

И стварно су били весели, вероватно сам им био симпатичан, распеван сам био (не у друкарском смислу, о томе имам другу причу – није за овде) и стварно ме повезу.


Ja уђем у гајбу, па звирнем са терасе. Они у колима, вероватно да провере да ли је то то – па одоше.

И као и неке друге приче, и ова је доцније имала неколико верзија, усмених.

Ово је прва права.

Писмена.

Прослава мале матуре у улици Гранбаксвеген 5, Дандерид, Шведска
фото: Ларс Ридерштед

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: