Путања кроз дан

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 2’ 54’’]

Лека’с Хил, среда, априлилили 2020.

Јутро је. Пре седам је. Свиће, без Сунца. Враћам се да спавам. Мало ме је страх да сан не оде преко 10 – јер онда претешко заспим кад поноћ прође…

Иначе, добро спавам ових дана. Пронашао сам неку рутину; тако рецимо доручкујем бар сат до два после устанка из кревета, затим пустим да прође 15, 20 минута.

А онда, тераса. Кафа у гранулама са зашећереном водом, врелом, преко гранула. Лагано је пијем, а цигарету палим тек после другог гутљаја. Тај први дим који увучем у плућа је добар (луче се лучења – физичари, ботаничари, хемичари, апотекари – сви они то знају боље) а оно ресто је онако.

Једна до две пљуге дневно, месец дана – са малчице поноса истичем, овако. Али, да признам, имао сам среће. Спремао сам се за то пре ове опште муке вођен својом, благоастматичарском.

Имам и три врхунска пива у фрижидеру. Попићу их кад се пролепша време, на тераси (ту можда поклекнем са цигаретама, па буде 2, 3… онда ће ми припасти мука јер сам се таман одвикао од отрова и онда…), гледајући у небо и солитер испод, који ми затвара видик на Душановачку малу, Маринкову Бару.

После терасе, кафе и два пасуса дигресије мало ћу помоћи коме треба око судова, одласка у куповину, домаћих, страних ; мало ћу погледати телевизију и пре или касније доћи ћу до бројања мртвих и рањених… пребројаћу мртве и пожелећу да прође хаос, и буде нешто боље од овога што је сада, много боље.

Онда ћу поћи у шетњу. Блиндираћу лице маском, ставићу капу и кренућу ка Крушевачкој, па уз Устаничку, па низ Војислава Илића. Успут ћу помало избегавати људе, као што ће и они мене. Дуго нисам маскиран ишао улицом – давно сам носио SLAPSHOT хокејашку маску на неком маскенбалу – давно слушао и истоимени бенд.

Понеком ћу намигнути. Готово нико неће одмигнути. Сажалићу се пар пута, нарочито на забринуту старицу која замишљено пуши држећи некакву непуну кесу другом руком, крећући се узбрдо.

И пре ове невоље било је много несрећних људи овде одакле сам ја. Сад им је још теже, на други начин. Вучић и људи попут њега – Весић, Мали, и читава камарила тих похлепних, нечовечних лажова лишених шарма и жеље да нешто заиста буду, а ношених жељом да изгледају – мало шта ће поправити.

А опет – многи међу нама били би још гори на њиховом месту. Један човек коме верујем, иако га не знам дуго, са слободномислећом лакоћом рекао ми је:

„Толика власт покварила би сваког. И тебе би врло лако покварила…”

Сад нешто мислим, покварила би ме и мања ….

Али, након призора старице која не делује баш као слика и прилика усхићења, пењем се ка Синђи – и…

Имам шта и видети. Најмањи пандур на свету. Можда метар шездесет, можда нижи. А утисак маленкости додатно се појачава јер је јако млад, има 20, 22, рекао бих…

И симпатичан.

Стижем, мало доцније, гајби. Процедура дератизације и осталих дезинсекција. Ручак, кувани. Кувар, жена. Ја, шеф. Муда, Марјанова.

Што ме подсети на једну симпатичну епизоду, на једну кратку путању са муријом пре 20 и више банки…

                                       У следећем броју (линку, мејлу…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: