Изолација 02

01.04.2020. Кукурику хил (Петлово брдо), Београд, Србија.

Ово што се види на фотографији, на крају дрвореда (а видеће се на следећој фотографији надам се боље) јесте уствари крај изолационе зоне, нама познате тренутно као Београд. Након тог белог зида, који се овде на фотографији препознаје само на основу сенки дрвећа које падају по њему, (као што се и корона препознај тренутно само на основу бројева и статистике, тј. своје медијске сенке, која свакодневно пада на нас) елем после тог овде ”невидљивог” зида почиње шира изолацона зона звана Србадија, Србијца, или просто Србија. Шире ова изолациона зона касније се граничи са другим сличним изолационим зонама, и тако докле год се геополитичка мапа овог нама познатог света разастире пред нама. Корона је свет успешно поделила на изолационе зоне. Вратил га је на његово нулто-геполитичко подешевање, што би се народско-компијутерашки рекло, ресетовала га је. Е сад да ли је то ресетовање стврно само гео-политичко, или пре свега банкарско-економско, до ког би дошло и без короне, али онда не би кривица могла да се навали неком невидљивом (као што је то тренутно случај са короном), већ би пала на нечија и те како видљива плећа? А то баш и није згодна ситуација. Хтедох нешто друго да кажем, док ово пишем тренутно сам уствари на једном такорећи изолационо-међузонском терену. Додуше унутар овог урбаног круга, али са директним погледом и на онај изолациои појас који почиње ту одмах изван ”зидина” града. Кад сам већ код града… Бели град опасан је белим зидом. Симболично или не, и један и други су видљиви, али зато корона није! Бели град чак уопште нимало није бео. Можда је баш у томе тајна његове видљивости? Међутим да отколнимо сваку сумњу око белине и видљивости. Овај бели зид је бар за сада још увек бео, али иако још увек бео, он је и те како видљив. То ме доводи до закључка да ова невидљива коронштина не може никако да буде бела!

Кичмина кила, како су ми то стручно медицинари објаснили, изгледа као балон напуњен водом, који кад стиснемо на једном месту, вода на њему направи клобук на неком другом. Е то, тај клобук, то ти је кичмина кила. Да ли кичмина кила има неке сличности са стомаковом килом? У теорији има и сличнсти и разлике. У пракси то има потпуно друго значење. Мислим на практичну сличност и разлику. Кичма је један скоро савршен механизам. Да је савршен нисам имао појма, али сам на болан и тежи начин, на сопстевној кожи (кичми) доказао, пре свега самом себи, да и није тако савршен. Да би лекар оперисали кичмену килу, или дискус хернију, они морају једним шпиццанглама, или водоинсталатерским папагајкама, а у најгорем случају оним клештима што се ваде коњима и кравама ексери из папака, када им се мењају лтње у зимске ”гуме” (потковице), и обрнуто, не знам тачно како се зову та клешта, елем да би уопште пришао кичменом каналу који се налази у кичми, значи унутар пршљенова, и који је савршено заштићен од сваког спољњег утицаја, доктор мора да сломи парче пршљена. Парче коске. Тек онда има приступа каналу и месту на коме је у канал слетео дискус из свог мешупршљенског природног лежишта. Онда хируршким ножем рецне то што је направило клобук и притишће нерве и ствар је тим захватом, што би се рекло, хируршки решена. Нико их не пита зшто су им ти хируршки ножеви пар пута дебљи од нерава који живо пролазе тим каналом, и који само ако је среће могу проћи неоштећено тим јако дебелим, за нерве, резом дисковог клобука. Такође након операције нико вам неће вратити то парче одваљеног дела кости са пршљена, нити ће вам то неко помеути. Кичмина кила прави својеврстан прекид ”изолације” на месту на коме додирне нерве својим ”шкембетом”. Бандерашки речено она изазива директан каратк спој на нервном систему. Који, ако потраје, може довести и до пожара у централном нервном систему. У колико се квар на нервним инсталацијама не отклони, и поново створи природна изолација између нерва и кичме, тачније дискуса, који раздвајају пршљенове и њихови су природни амортизери. Лекари се ваљда зато овде и понашају у потпуности као ватрогасци, или у најбољем случају као електротехничари. Када избије пожар, једино што постаје битно јесте да се он угаси. Да ли је избио због кршлуса, лоше изолације, или заборављеног плина, то ће се касније, кад прође ватра, утврђивати. Ватрогасцима зато ствари у кући нису битне. Комшијн стан који ће можда после тога стално да влажи и прокишњава такође је део колатералне штете гашења пожара. Као и изгледа фасаде низ коју ће се сливати чаћ и црнило и заливати све оне који се налазе испод места гашења ватре. Да резимирам ову кратку ватрогасну дигресију преводом ово на физолошки речник: разни трајни деформитети тела након оперативног захвата, мањи и већи, видљиви и невидљиви, али трајни, затим неконтролисање, или ограничено контролисање разних физиолошких потреба, као и разни други постоперативни ефекти втрогасних, пардон, хируршких интервенција. Ватрогасцима се то не замера, као уосталом ни лекарима њихови ефекти гашења било ког телесног пожара, па и овог кичменог. Да ли су лекари уствари ватрогасци, само уместо црвених униформии мају беле? Да ли је то једини пут? Уколико се ослоните на медицину, уколкко вас је здравствени систем изоловао као јединку и натерао на апсолутно поверење њему и само њему, онда сте у пат позицији. Неко може рећи да сам лицемер. Да користим здравстевни систем онолико колико мени одговара. Како могу да изолујем само један његов део (дијагностику) и да само у њега имам поверења? Зар он није део целине. Ако немам поверења генерално у целину, како могу веровати једном делу те целине? Одакле ми право да баш тај део изолујем и баш њему укажем поверење? Ко сам ја да могу да у целокупном медицинском систему изолујем једну област и њој укажем поверење? Лекар сигурно нисам, али зато медицински лајик јесам. Уосталом, зар сам медицина није изоловала и поделила себе саму на милион области и под-области. Специјализације, студије на којима се лекари изолаовано баве поједином облашћу, трају углавно дуже од основних студија на којима проучавају медицину као целину. Опет, тиме што користим само оно што се мени допада од здравства можда заузима место неком другом ко би користио услуге наших медицинских радник у целини и до краја. Неком ко би имао више поверења у целину, или бар и у друге делове, а не само у један изоловани. Неко можда то више заслужује од мене. Ако ми се од сваке месечне плате редовно одбија део за здравствено осигурање, зар на то немам право? Наравно уколико се претходно докаже да проблемски задовољавам категорију случаја потребну за већ утврђену и стандарну медицинску процедуру. Зар у том случају здравствени систем не штеди на мени, уколико ја користим само дијагностику, али не и остатак који могу, и на који по здравствено-социјалном следу имам сво право?

Е сад мало само разлици и сличности стомачне са кичменом килом. Стомачна настаје када црева пробију своју опну, или марамицу која их држи унутар утрубе, док кичмина настаје када дискус који је између пршљенова излети у кичмени канал кроз који пролазе нерви. Дискус такође има своју опну, свој омотач из кога може да исцури, али онда нема његовог повратка назад, јер онда њега више нема. Ако пршљенов дискус пробије свју опну он одлази директно у своје властито непостојање, и пршљени између којих је био достварују директна контакт један на један, без амортизације. Онда се стручно каже како је између тог и тог пршљена (наведе се тачна њихова ознака, тј. локација на кичменом стубу) дискус исцурео и да га ту више нема. Код стомака нисам чуо да су црева некоме исцурела и нестала, а са друге стране стомачна кила може да боли, а и не мора, док кичмена кила боли у пичку материну. Има још пар разлика. Стомачна кила може да се контролише, и црева својеручно (без коришћења услуга званичне медицине) враћају тамо одакле су побегла, док код кичмене то није могуће, управо из тог разлога што је кичма споља савршено конструисана, и немогуће је прићи каналу који пролази унутар ње, и зато тај бол долази више изнутра него споља. Мој покојни деда Жарко имао је у старости стомачну килу. Црева су му пробила стомачну марамицу и налазила неки само њима зани пут до његових мошница (нисам сигуран да ли је у питању било лево или десно јаје, па их зато наводим у множини). Неретко сам га затицао, мада се углавном крио кад је то радио, у положају свеће уз неки зид. Враћао је своја црева која су му се кроз тај пролаз који су себи направила, и слила му се у мошеса, назад у стомак. Још тако у том ”воскарском” положају стезао би себи каиш око доњег стомака, а онда и учкур провучен кроз проређене гајке панталона, или неки својеручно зделани канап провучен кроз својеручно изрупављене панталоне (уколико на њима није остало више од три гајке), преко тог каиша који је ишао пре тога и подно тога директ на голо тело. Онда би проверавао да ли је успешно обавио посао (сеоског надри-хирурга) враћајући се из ”воскарског” положаја у нормалу. Он је своју килу стомака регулисао на тај начин, тако је са том килом и сахрањен. Сад да ли су у том тренутку црева била у мошесима и тако остала заувек, или их је пре пада у кревет из ког до смрти није устао, успешно вратио у утрубу, то је питање, само сумњам да би то било релевантно за ову причу. Поучен његовим примером, пробао сам и сам разним појасима, шаловима, чаршавима, као и другим срањима, да утичем на било који начин на своју кичмену килу, али прц Милојко! Тек нешто мало би чини ми се осетио, да се бол смањује, само кад бих успео да руком извршио концентрисан притисак на то место. Међутим била је то горка и врло болна варка, јер сваким малим покретом тај оштар бол би неукротиво севнуо негде испод површине, бацајући ме у очајање због сопствене немогућности да му попут мог покојног деде и ја некако доакам. Да га изолујем и да га сјебем! При томе без магнетног снимка нисам могао још увек да знам о чему се ту ради, шта је узрочник тог бола. Још увек сам у том тренутку само сумњао и у наговештајима мислио да је то кичмина кила. Пипао сам у мраку тог бола, тражећи неко светло, неко расветно тело. Прво за чиме сам посегнуо, била је та медицинска егзктна дијагностика. Нису ни лекари знали, а нису ми ни говорили шта би могло да буде у питању и зато су ми и дали упут за МГ.

Термин за магнет (магнетну резонанцу) био је 17.03.2020. Имао сам још осам дана до тог датума. Првобитно је била заказана за 01.04.2020. што је данас (априлили), и што би знчило да уместо осам, ињекције треба да примам 22 дана. На сву срећу успео сам уз мало одглумљеног бола (који је ту, само је услед инекција анестезиран) да искукам ранији термин за магнет у болници др. Драгише Мишовића. Затворио сам боловање и вратио се на посао исте те недеље кад сам добио термин за снимање у болници. Могао сам да сачекам тих осам дана и код куће, али желео сам да видим како ће се тачно званични долазак короне одразити на све сегменте друштва, па и на оне који се тичу радних обавеза. Конкретно мојих властитих, али и читавог колектива, који је опет део неког ширег система. Догађаји који су требали да се догоде полако су почели да се померају, или отказују. Још увек није било уведено ванредно стање, али појединци, или организације које су имале нешто планирано за април, или мај, већ су звали и распитивали се о слободним терминима у септембру. Што би се рекло, корона још није поштен запљунула ову нашу територију, а већ је имала широк спектар дејства на њу. Тако је исто било кад смо били мали, иако не видиш циркус који се поставио негде на ободу града, или се тек постављају његове шатре, монтирају се све његове скаламерије, за то време циркуско возило кружи градом и мегафоном обавештава житеље да је цирскус Корона стигао. Иако невидљив за већину, циркус тим својим примитивним, али ефектним, мобилним најавама долази до већег броја људи и на крају до своје публике. Да ли је Ковид 19 своју тактику позајмио од свог старијег брата циркузанта? Иако га још нема, и нико га није видео, он медијски постаје присутан и долази до свих нас, а онда из тог пула инфрмисаних (или полуинформисаних) он регрутује оне који постају његови репрезенти, директни носиоци и преносиоци. Овде смо публика сви, а пошто се ради о својеврсном модернијем перформансу, Корона вирус део публике ангажује и преводи их у своје ”извођаче радова”. Иако овај циркус нје конкретно још био стигао у наш град, он је већ био ту и пре свог доласка. Већ смо били медијски и информацоно изоловани, као конкретна заједница, друштво у целини, али и свако сам са собом, и тиме спремни за његов долазак.

Фотографија на којој се детаљно види зид није успела да се учита, из неког мени непознатог разлога. Али и овде се виде његови бетонски обриси уз леву ивицу, по дубини. Овде је уместо зида који ”изолује” град, једна изолована клупа, не само у смислу кадрирања, и њеног издвајања (изолације) у кадру, нити у смислу тога да је сама, без других клупа око себе у овој шумици, па је људском немарношћу она изолована и усамљена, већ и буквално изолована (тапацирана), што ће се детаљније видети на следећим фотографијама.

Ево овде њене изолације. У питању је неки мало дебљи скај. Кориштена је хефталица, за грубљу изолацију (тапацирање), а игла и конац за финију изолацију (тапацирање). Мом нестручном шиваћем погледу по употреби игле и конца, ово изгледа као да је у питању мануелни шнајдерај, а не машински.