[Пише: Саша Цветковић]
[Време читања: 0,7 km и пар штапина лаки страјка]
Београд, Борча, уторак, 31. март, 2020.
Почетак је кад сам се ја родио А краја нема *
* Из збирке највећих мудрости људским устима изговорених. И највеће књиге, одмах после Књигe,
Б. Нешић, В. Рупник: Оловка пише срцем, БИГЗ, Београд, 1972. (ил’ било које издање)
Душа мекана. Крофнаста, чиста. Слути, не, ЗНА!
А то је по Духу.
Без века – дугог, понекад не довољно, а кратког, опет, понекад, не довољно; ороченог, са каматом – учења,
без тутора, нагомиланог искуства што чешће замути поглед него изоштри,
без саплитања о грешке.
И поновног устајања.
До једног саплитања превише.
И кад читамо:
Зна се кад почиње почетак,
а не зна се кад почиње крај
или:
Крај је на крају,
А почетак мало напред1,
да ли смо више или мање збуњени? Или се чудимо хитрости одговора? Ми одавно више нисмо патуљасти, невини пророци, непосредно везани за живот. Љубав, која је постала тело, постала је у телу бебе. Деца дају и примају све како јесте. Љубав, срећа, другар, другарица, туга, истина, допадање, недопадање… Све се то узима и даје без мерења и провере. Без уписивања дуга и рока у чланску карту. Игра, песак, лопатица и лопта, пас, кутија за ципеле, мамин кармин, татина рукавица, кош и празна бочица киселе воде, оно што се окреће и оно што се не окреће, оно што пузи, што има јарких боја много, и оно што се може расклопити ка споља, а понекад и ка унутра… све се уноси у свет лепши од нашег: по мери чистих душа.
Хтели бисмо да знамо кад ће јој крај. А не знамо ни кад је тачно почела. Било би нам, можда, на корист да јој, изврачаној и у епрувету метнутој, име не помињемо. Јер РЕЧ је све: почетак и крај.
Нека друга ОНА, која се јавила и унела пунину у јутро (истина, јутро је било кад је писала, касније, много касније се читало), остаје неименована из других разлога. Ми више нисмо патуљасти, невини пророци. За невиност смо добили нешто што нам – док нас је овде – лично припада. Добра или не, тек, трампа је таква била. А и Трампу је тако било. Али је он, пословним човеком будућ, а и зато што је морао више, без остатка, дати, да би, више него неки, добио, то и у Уговор… Зато је наранџаст (пламеном пољубљен). А не више бео. Као када је био минијатуран. И знао све добре одговоре одмах.
Ја имам своје, а ти твоје. Али имамо и наше: уз мноооого другог, овај поноћни, хетерокосмички онирични егзерцир, који се са тртица успешно врши. А не као у школи. Или војсци. Ко министар Вулин. Другачија се униформа, у глухо доба, навлачи. И шипак пружа (то зато што се друго не може; а тако се и градимо важни) буци дана (сада притуљеној, али ипак присутној) и бројкама у којима (још) нисмо. ЊОЈ (оној из бајалице), можда, и машемо овако. Са даљине. Ипак, кокетно. Са жељом да је боље упознамо, шта ли? Да нас ОНА, симпатичне, остави да будемо. Да нас има.
Да ли ћемо се, брате и сестро, и после волети? Није требало да нас ОНА опомиње. Али добро, кад је већ ту, д’узмемо шта се може. Да се не кајемо после и више.
Заустави се, главо! Пусти срце да мисли. Грешило је оно, можебити. Онолико! По суду твом. Али ти не знаш знање његово. Твоје је царство земља и твар. Његово то, ал' и пре и после.
Још мало сластица из друге највеће књиге:
Ко је храбар?
Слон што има овакву ногу Један Што се напије па му сипају воду на главу А он само пева Један Што су га ударили летвом А оно пукла летва Кад ти неко каже Је л знаш ти ко сам ја А ти не знаш Храбар си кад смеш Глисту да ухватиш Овако са прстима Храбар си Кад ти перу уши А ти само ћутиш 2
1 Б. Нешић, В. Рупник: Оловка пише срцем, БИГЗ, Београд, 1972.
2 Исто, стр 140.
Корона-циркус 