Дан 20. (пандемија као навика)

Болоња, 30. март 2020. – 2:36

Ушао сам у нови животни ритам. Ово свакодневно сударање и насумично одбијање о кревете, тоалет-шкољке, столове, тањире, диване, столице, компљутере и остали неживи и живи инвентар наше основне јединице друштва, спонтано ми је доделило да живим трећу смену. И ту се, верујем, не разликујем од многог сапатника. Али, нас не интересује стереотип коронарног бродоломника, па се зато, одмах, враћамо у моју трећу смену.

Не жалим се. Примећујем.

Када постоји напетост, сва твар тежи да је се ослободи.

Нешто рикне,
Нешто капне,
Нешто цикне,
Нешто лапне.

Мене ослобађа – ноћна смена. Почињем да радим око два изјутра, мада, сада одмах примећујем да користим јаку реч. Није рад, него је забава. Мада, није, баш ни забава, иако време брзо прође. Нечег нарцисоидног сигурно има, али га ја не видим; то и јесте замка нарцисоидности. Волим о тој активности, ето, то је права реч – активност, јер ја се после двојке активирам, волим о њој да размишљам као о некој врсти љубавног писма Животу, тој стакленој перли из које сијају сви они које познајем, као и они које не познајем, сви градови, села, планине, благо звериње и океани, све то и још више, које се смеје и дише и повезано је Законом Љубави, конкретно у мојој машти. Значи, породица и пријатељи, а породица су и сва она браћа од других мајки, а пријатељи и сви они са којима сам, макар за трен, поделио пилећи батак и перце белог лука у купеу воза. Лепо ми је, као да са свима у исти мах говорим и не само говорим, него и слушам, јер, моје речи нису само моје, оне су и њихове, Твоје, које си ми у Животу даровао, у неко друго време, а шта је Време, него људска машта, „сто је исти и прадеди и внуку“… Седимо за тим столом, гостимо се присуством, ћутке се разговорећи и пунећи срца, као камиле грбу, за сушну годину.

Свет сад спава. Пристојан свет. А све га је мање. А све га је више.

Куј ме, животе, куј!
Ако сам кремен – севаћу,
Ако сам челик – певаћу,
Ако сам стакло – прснућу.

Па, да!

Одједном схватам!

Ја сам на ноћној стражи!..

Моја деца мирније спавају кад знају да сам будан. Осећају вибрацију света, иако иза зида. Ноћу сам ја она столица којим се заглаве врата, ланац који се не може раскарикати споља.

А до почетка овог монолога са Тобом, био сам уверен да ме ноћ крије од спознаје да не налазим места у свету њихове јутарње олајн школе, да ми мирољубиво сапостојање са госпожом има лимит од седам сати дневно, са прекидима; да је боље да такав дан преспавам, а такав сан прекинем, на време за ручак.

Тада је дан краћи, жена опуштенија, а деца једва чекају да се поиграју с крмељивим тајком… Дан почиње in medias res.

Тако – и данас. Јер, иако је прошла поноћ, све док не заспим, за мене је данас, ни сутра, ни јуче. Иста сцена, временско-просторно јединство.

Устајем, дакле, у три; они само што јели, мене чекају обилати остаци у још топлој рерни. Жена се осмехује, назива добро јутро. Добрим вечером узвраћам, избегавајући захтевније дискурсе на празан стомак; све то, уз осмех.

Јуче сам обећао Андреју да ћемо сићи испред зграде и да ћемо, баш испод нашег прозора тробојним кредама нацртати огромни, не мурал, него асфалтал, јер нећемо на зид, него на наше увек празно паркинг место, написати хијену која се смеје.

Каже госпожа, стави Андреју рукавице. Шта ће му? Како шта, пипаће асфалт. Па шта ако пипа? А ако се дохвати до лица? Ако се дохвати до лица рукама, биће свеједно је ли голим, или урукавиченим (овим речима). Није исто. Исто је. Није. Јесте, бре. Није! Кад ти кажем да јесте! Није, ти си уверен да си увек у праву – то је твој проблем! А ти си параноична! Рећи ћу му да се не дира до лица, и то је то! Ни рукама, ни ногама, ни рукавицама, ни кредицама- да се не дира по лицу, океј?!

Чим изађосмо – зеНнн…

Сунце, тишина, деветнаест Целзијуса и троје комшијске ситне деце деце, једно другом до ува, ко на тротинету, ко на бики. Комшиница-мајка, сасвим опуштено, без утиска да ће микрокозма збрисати њен пород, с осмехом пита:

-А шта то ви цртате?

-То је изненађење, видећете.

-Једва чекам!

И оде да се бави башчом, то јест, биљним светом који је изникао у пукотинама у асфалту, и око ограде. Тамо, код гаража, је вишњино дрво и жбун рузмарина. Остало је коров. Али, она носи своје рукавице за баштованство и маказе за кресање гранчица.

И ми смо опремљени. Неколико парчади тробојне патос-креде великог калибра и наш хартижни модел насмејане хијене, коју је Андреј испројектовао. Њему је први велики формат, мени је први велики формат. Крећемо да се бавимо размерама. Ширина главе насмејане – два одрасла корака. Од кравате (хијена има крагну и кравату) до врха увета – погледајући на хартижни модел – дупло толико, значи, четири одрасла корака. Ти лево уво, ја ћу десно, ти кресту, ја ћу очи, ти нос, уста и горње зубе, ја ћу доње зубе и језик, и још крагну и кравату. И пуно длака, то морамо заједно.

На моје чуђење, све би готово за 8 минута; више смо планирали и спремали се, тражили креде у мору прња и храбрили један другог, а цртали – једва 8 минута? Ваљда сам навикао да, ових дана, све нешто запиње. Супер! Како ли изгледа одозго; велико је, треба нам птичја перспектива. Дозивамо тицу Верицу кроз прозор, да слика, па да нам, одмах, пошаље фотку, да видимо треба ли шта испеглати. Усликава мајчином таблетом, али не може да пошаље, мреже, каже нихц.

Још боље! – каже Андреј – да се изненадимо кад видимо одозго. Мили дечак…

* * *

Пре пар дана договорио сам се са Мишком ZАbeat-ом да се видимо у позоришту, ЈДП кроз тубу пушта „Хадерсфилд“. Мишка нисам видео, мало сам окаснио. Нисам хтео да ометам публику, па сам сео у последњи ред. Представу никад нисам видео. Гледао сам филм, пре две године, рецимо. Кум Бошко је препоручио, а ја нашао неки руски пират. Сећам се да ми је у филму сметао лик Игора, гастоса, који је после једанаест година дошао у завичај из Удерсфилда, што би рекли Јоркширци. Некако ми се чинио као некакав лик-концепт, пишљив изговор за буру у устајалим животима његових другара заробљених у сремској варошици веселих деведесетих. Изговор, а не жив човек. То, у том филму, није пило воду.

У театру, то је малко другачије. Тамо постоји, говоримо о правом театру, а не о сенци сенкине сенке, што је свако видео-позорје, постоји важан прећутан пакт – пристајемо на условност декора и костима у замену за присуство живућих ликова. И то присуство, и тај пакт помажу да концепти прођу глатко. У филму – њет.

Било како му драго, седох да погледам, искрено, највише због Глоговца. Да видим споменик што га себи за живота подигао.

Е, јеб’о сам ти матер…

Тако поче предства, а ови моји се, к’о на знак, сјатише да виде шта то ја гледам. Терам их, паузирам, стављам слушке. „Сви на своје радне задатке, сутра сте опет о’лајн!“ Али, Тата, ти ништа не радиш! Ја, бре, радим ноћу!

Тата, а ко је тај дебели пијани? То је ћале, сине. Ако још неко време останемо у ова четири зида, и ја ћу да будем такав; ћале, а не Тата. Немој, Тата, молим те! Идите, пишите домаће, ‘ајде… Али, Тата, хоћемо да гледамо. Ово није за децу, Вера!

Одоше, али свако мало се врате и гвирну у ту велепсовачку мајсторију. И, што ли тата то хоће да гледа?

И би што би, сви пене, Удерсфилдер статира у кукурузу, шта ће, таква му улога, писац ваљда није могао замислити да и гастос има мучан живот, Глоговцу се слива силна мука с лица, кваси му кошуљу… Све ми то враћа неко друго безнадежно време, оно из Екатерининог албума Дум, дум; порно-политика и онда, некро-политика и сада, математика великих бројева. Милиони нису ништа, некмоли – један.

И све мислим, туђа му је мука прекратила живот, туђа, а његова, 407 милиграма душе на ноћ…

Сваку Ноћ.