Изолација 01

29.03.2020. Певац, Београд.

КИЧМИНА КИЛА, ИЛИ ТИ ДИСКУС ХЕРНИЈА, ЗАДЕСИЛА МЕ ЈЕ БАШ НЕШТО ПРЕ ПРОГЛАШАВАЊА ГЛОБАЛНЕ ПАНДЕМИЈЕ И УВОЂЕЊА ВЕНРЕДНГ СТАЊА У ЗЕМЉИЦИ СРБИЈИ. МЕЂУТИМ, ТАД, ДА ЈЕ ТО КИЛА, НИСАМ ЗНАО, АЛИ САМ МОРАО ДА ОТВОРИМ БОЛОВАЊЕ И ЗАВРШИМ У УРЕГНТНОМ ЦЕНТРУ. ПРЕТХОДНО, ТОГ ВИКЕНДА СКОРО ДА НИСАМ МОГАО ДА УСТАНЕМ ИЗ КРЕВЕТА ДА МЕ ЈАК БОЛ НЕ ПРЕСЕЧЕ ГОТОВО НА ПОЛА. ДО УРЕГНТНОГ МИ ЈЕ ТРЕБАЛО ОКО 45 МИНУТА ОД УЛАЗА У КОМПЛЕКС КЛИНИЧКОГ ЦЕНТРА СА ГОРЊЕ СТРАНЕ, ИЗ ПРАВЦА НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ И ХРАМА. НОГЕ СУ НЕКОЛИКО ПУТА КЛЕЦАЛЕ У КОЛЕНИМА. ПАР ПУТА ПОЖЕЛЕО САМ ДА КЛЕКНЕМ НА ТРОТОАР И МАЛО ОЛАКШАМ СЕБИ ТО ПУТЕШЕСТВИЈЕ. ТО ЈЕ ЈЕДИНА ПОЗА КОЈУ САМ ПРОНАШАО ДА МИ ОДГОВАРА. НИ СЕДЕЊЕ НИ ЛЕЖАЊЕ НИСУ БИЛЕ БЕЗБОЛНЕ ОПЦИЈЕ, АЛИ КЛЕЧАЊЕ ЈЕСТЕ. ИНАЧЕ ТАКО САМ ТЕ НЕДЕЉЕ ОПРАО КОСУ. КЛЕЧЕЋИ НА ПОДУ КУПАТИЛА СА ГЛАВОМ ОДМАХ ИЗНАД ОТВОРА СЛИВНИКА. ТАМО ГДЕ ЈОЈ ЈЕ И МЕСТО. МОЗАК ЈЕ ЗАПОСТАВИО ТЕЛО, АЛИ ЈА САМ МУ ТО ДОЗВОЛИО. САД СУ ПОСЛЕДИЦЕ ТЕ БЕСМИСЛЕНО ИЗДАТЕ ДОЗВОЛЕ СТИГЛЕ НА НАПЛАТУ. ОСЕЋАМ КАКО ОН КОРИСТИ ТЕЛО, КРИВИ ГА, ДОВОДИ У НЕКЕ ПОТПУНО УВРНУТЕ И НЕПРАВИЛНЕ ПОЛОЖАЈЕ САМО ДА БИ СМАЊИО СЕБИ БОЛ, ИЛИ АКО ЈЕ МОГУЋЕ ПОТПУНО ИЗБЕГАО ИСТУ. ДОЂЕ МИ ДА КАЖЕМ ”ЕПА НЕЋЕШ ГА МАЈЦИ”, ДА ТАЈ БОЛ НИЈЕ И МОЈ КОЛИКО И ЊЕГОВ.
ПУТ ДО УРГЕНТНОГ БИО ЈЕ ДУГ И НЕИЗВЕСТАН. ТАДА ЈЕ ГРАДСКИ САОБРАЋАЈ ЈОШ УВЕК РАДИО. ЉУДИ СУ СЕ, КАО И ОБИЧНО У ЈУТАРЊЕМ ШПИЦУ, БЕЗ ОБЗИРА НА ЦУНАМИ КОРОНЕ КОЈИ СЕ НАДВИЈАО НАД СВЕ НАС, ТИСКАЛИ И НАБИЈАЛИ ЈЕДНИ НАД ДРУГЕ КОЛИКО ГОД ЈЕ ТО МОГУЋЕ. НЕКОЛИКО ТАКВИХ АУТОБУСАМ САМ ВЕЋ БИО ПРОПУСТИО ЗБОГ ГУЖВЕ, АЛИ ОНДА САМ У ЈЕДАН УСПЕО НЕКАКО НА ЈЕДНОЈ НОЗИ ДА УСКОЧИМ. БИО ЈЕ ВСОКОПОДНИ ПА САМ МОРАО НА ЈЕДНОЈ УЗ ПАР СТЕПЕНИКА. ЉУДИ КОЈИ СУ СЕДЕЛИ ИЗА ВРАТА ВИДЕЛИ СУ МОЈУ МУКУ, АЛИ БИЛО ЈЕ ПАР ПРЕПРЕКА У ТОМЕ ДА МИ НЕКО УСТУПИ МЕСТО. ПРВО БИО САМ МЛАЂИ ИЛИ ТУ НЕКО СЛИЧНО ГОДИШТЕ ЊИХОВОМ, А ДРУГО, НИТИ СУ ОНИ МОГЛИ ДА УСТАНУ ЗБОГ ГУЖВЕ, НИТИ САМ ЈА МОГАО ДА СЕ ПРОБИЈЕМ И ДА СУ МИ УСТУПИЛИ ТО МЕСТО. ТАКО ДА ЈЕ ОПЦИЈА СТАЈАЊА НА ЈЕДНОЈ НОЗИ ТРЕБАЛА ДА ФУНКЦИОНИШЕ ЦИРКА ТРИ СТАНИЦЕ. НЕ БИ ТО БИЛО МНОГО ДА ПРИ СВАКОМ КОЧЕЊУ, КРЕТАЊУ, СТАЈАЊУ АУТОБУСА И ПОНОВНОМ КРЕТАЊУ НА СЕМОФОРУ, ИЛИ СТАНИЦИ, ТЕЛО НИЈЕ ПРАТИЛО ИНЕРЦИЈУ, А ОНДА ПРИ СВАКОМ ТОМ ИНЕРТНОМ КРЕТАЊУ КАО ДА ЈЕ НЕКО ЗАДАВАО ЈЕДАН ДУБОК УБОД НЕКИМ ОШТРИМ ПРЕДМЕТОМ ТУ НЕГДЕ У ПРЕДЛУ КРСТА. НА КРАЈУ САМ СХВАТИО ДА ШТО СЕ ВИШЕ ТРУДИМ ДА СЕ ОДРЖИМ НА ЈЕДНОЈ НОЗИ И ЧВРСТО СТЕЖЕМ ШИПКУ РУКОМ ДА ПРЕДУПРЕДИМ ИЛИ САВЛАДАМ ИНЕРЦИЈУ ТО ЈЕ БОЛ ВЕЋИ. ОКРУЖЕН И СТИСНУСТ ГОМИЛОМ ДРУГИХ ТЕЛА, БОЉЕ МИ ЈЕ ДА СЕ ПРЕПУСТИМ ИНЕРЦИЈИ И ПОНАШАМ СЕ КАО ЏАК МЕЂУ ОСТАЛИМ ЏАКОВИМА У ТОМ ТРАНСПОРТУ. МИСЛИО САМ ДА ЋЕ ДРУГИ ЏАКОВИ ПРИМЕТИТИ ДА САМ СЕ ПРЕПУСТИО, ДА МЕ ОНИ НА НЕКИ НАЧИН СВОЈИМ ТЕЛИМА „ШЛЕПУЈУ“, АЛИ СУ ПРИТИСАК И ГУЖВА У ТРИЕСТРОЈЦИ БИО ТОЛИКИ ДА НИКО ОД ДРУГИХ „ЏАКОВА“ НИЈЕ НИШТА ПРИМЕТИО. ТРЕБАЛО МИ ЈЕ ДОБРИХ ПОЛА МИНУТА ДА СЕ ИСКОБЕЉАМ ИЗ ТОГ КРКЉАНЦА НА СТАНИЦИ КОД ХРАМА.

Био је то почетак марта, и тад смо већ имали нултог пацијента короне из Суботице, говорило се о још неким новим случајевима, али се не сећам да ли су били већ потврђени. Већ су биле уведене неке процедуре у Ургентном, неке сестре су имале маске, неке нису, исто је било и са докторима, неки су били са рукавицама, а неки без. Док сам чекао на ходнику чуо сам разговор доктора и неколико сестра изнад кревета на точковима на којима је био пацијент да сумњају да су данас имали случај короне, и да треба да буду што мање на ходницима међу пацијентима који чекају. Онда су угурали колица и нестали са ходника. Касније ме је управо тај доктор примио. Дистанца између нас била је далеко већа од два метра. Приметио сам да су и сви остали у тој просторији, сем сетре која је имала рукавице и која ми је била ближе, били на тој истој дистанци. Тад сам први пут помислио да је можда враг однео шалу. Убрзо сам схватио да стварно нема места никаквој шали. Дали су ми гомилу неких ствари за умањење бола, као и инфузију, и кроз њу хортикостероиде, који су такође требали да помогну у смањењу бола. Почео сам да се буним због инфузије. Рекао сам им да нисам гладан и да ми не треба да примам инфузију. Мислили су да се шалим. Тражио сам разлог за инфузију. Рекли су да ћу тако бити опуштенији те ће магнетна резонанца коју треба да урадим боље да испадне. Ок, мислио сам у себи, ако је то због магнетне резонанце на којој ће се видети у чему је проблем, шта је узрок бола збок кога не могу да ходам, стојим и седим, примићу ту јебену инфузију. Међутим таман кад сам се помирио са инфузијом рекоше ми да они у Ургентном немају магнет, и да ћу морати назад до дома здравља са њиховим извештајем па да ми тамо мој изабрани лекар напише упут за магнет. Ставили су ме на пријемно, одмах код улаза у Ургентни, закачили на инфузију и пустили ме сат времена, таман да се боца са инфузијом и свим осталим лековима које су додали у њу прелије кроз пипу на мојој вени у тело. Тих сат времена покушао сам да мало причам са дежурним медицинским братом у тој просторији са неких десетак кревета на којима сам био једини пацијент. Улази би повремено по неки његов колега узимао неке папире и излазио. Ушла је нека сестра и одмах су се око ње створиле све оне колеге које су до тада само кратко боравиле у просторији. Чим је она отишла опет смо нас двојца остали сами. Питао сам га за Моцу, комшију са Певца, који је радио овде, али је напустио Ургентни да би отворио погребно предузеће. Посао му сад иде много боље, нашалио се његов бивши колега, што и није била шала, већ истина, али даље од тога нисам успео да продрем са Моцом и његовом гробарском преквалификацијом. Рекох му да ми се страшно суше уста, рече ми да је то нормално и да је то због хортикостероида. Дао сам му 50 динара и донео ми је флашу воде из аутомата у ходнику. По времену које му је требало да се врати са водом закључио сам, или да је аутомат доста далеко, или да је негде успут поново срео ону колегиницу. Вода је била ледена па сам је пио полако. Ту се и инфузија прелила у мене па сам са извештајем могао да се упутим назад у Дом здравља. Медицина је почела да делује и сад сам могао да идем скроо нормално на обе ноге. Бол је и даље био ту, сво време, само као да је дремуцкао. Утишао се и сад је само тињао. Није прелази грницу због које сам раније губио контролу и кретао на колена. Стигао сам полако назад до Дома здравља. Докторка није била моја, али ме је примила, јер да бих стигао до моје мрао бих да дођем сутра, смена јој се била завршила пре пар сати. Била је млађа од мене и кад је видела да ми се отац зове Славољуб одмах смо се некако одомаћили. Њен отац се исто тако звао. Рекао сам јој да онда сигурно није из Београда, на шта се насмејала и потврдила ми да није. Ни ја нисма био из Београда. Смејали смо се мало томе. А онда сам јој открио да сам и раније имао сличне блове. Само је то био напд бубрега. Био је још оштрији. Причали смо мало о бубрезима. Она је ушла у компијутер и моју историју болести. Нашла је које је то године било, пошто сам требао да имам хирушку интервенцију. Заинтересовала се шта се у међувремену десило са мојим бубрезима, јер више нисам долазио тим поводом након те заказане хируршке интервенције. Што би се рекло, ево ме након три године ту ко потпуно нови човек, али са сличним болом, само сад са том битном разликом која је произилазила директно из дијагнозе неуролога Ургентног центра, да је тај бол ту сад због кичме, а не због бубрега. Рекох да сам пред саму заказану хирушку интервенцију код доктора Дрнде у градској болници на Звездари, испио неки чај за топљење камена из Лесковца и да др. Дрнда није интервенисао. Зезали смо се тај доктор и ја, јер се исто тако као и он, зову два лика у два различита документарна филма која сам радио. Деловало је као да су ми Дрнда и инвазивна хируршка интервенција кроз патку и отвор на њеној глави неизбежни. Требало је туда да гурну скоро метар неког кабла са камером на врху, а онда да кроз тај кабл провуку неку сајлу са неким алатом који би кад камера сними препреку на путу, прошао кроз кабл у истој тој дужини, до препреке, изашао из кабла и исту ту препреку уклонио. Др. Дрнда је урадио ултразвук, и кад је видео да више нема камена мислио је да сам га избацио, измокрио, или испишао и није ме ништа питао само ме је послао кући. Одмах ми је докторка ту тражила број за чај у Лесковцу, а за узврат дала ми је број неке жене у Батајници, физиотереапеута која решава проблеме са кичмом. Тако смо се, разменивши телефоне ”надрилекара” растали. Ја њој чај за бубрега, она мени руке за кичму. Тад сам први пут помислио како ће све испасти како треба и да ћу решити свј проблем са кичмом као и претходни са бубрезима.

Био је то тек почетак. Пут до магнетне резонанце за коју ми је дала упут испоставиће се као неизвестан и дуг. Напоменула је да чекање на магнетну резонанцу зна да потраје и по неколико месеци. Рекох јој да су мени дали инфузију и свашта нешто у њој да бих могао да урадим магнет. Зар сад све то треба да наставим да примам сво време до магнетне резонанце, да не бих осећао бол и да бих могао иоле да функционишем нормално? Рече ми само да се јавим тој жени у Батајници, чиј ми је број телефона дала. Кад сам је питао за неко решење, како да прескочим ту листу чекања од неколико месеци мало је размислила па предложила пар опција. Прва је била да обиђем више медицинских установа са магнетом у граду, а нема их баш пуно и да кад код свих добијем ред тек за који месец, одем с свиме тим заказаним терминима у осигурање и тражим да ми покрију трошак магнета код приватне медицинске установе који је око 100 еура. Кад ми је рекла где све има магнета у граду и које су то раздаљине тај сценарио сам одмах одбацио. Друга опција је била најновији магнет у граду и претпоставка да није много људи још сазнало па да је ред за чекање мањи. То ми је деловало разумно. Бла је то болница Др. Драгише Мишовића на Дедињу, што је уз преседање било седам станица од стана, и то је било прихватљиво. Успут сам добио да примам свакодневно инекције као замену за ону инфузију и све те свари које су ми били натрпали кроз њу. Тачније примао сам две дозе инекција кроз један убод. Сестра би забила иглу и дала један шприц у дебело месо. Извукла би шприц, оставла иглу у месу да штрчи, заменила други већ припремљени шприц, мало променила угао игле у месу и дала ми другу дозу, нечег другог. Знам и тачно шта је једно, а шта другу, уствари три су ствари у питању, две се дају у миксу, а трећа одвојено, али је небитно. Све заједно служи да умањи бол и опусти чтав проблем који сам имао, а за који до резултата са магнета нећемо поуздано знати шта је. Знао сам само да инекције треба да примам до магнетене резонанце и зато ми се није милило да то буде за месец дана, или два…

Сутра ујутру тачно у 8.30 нацртао сам се у болници Др. Драгиша Мишовић на Дедињу, јер тада почињу заказивања за магнетну резонанцу. У једној помоћној зградици која је била као неки пријем са шалтерима ред је био од шалтера до врата, одмах сам почео да шепам и да клецам као јуче ка Ургентном иако то више није био тај исти бол. Бар не истог интезитета. Сигурно због инекција и оне инфузије од јуче. Кад сам ушао унутра видео сам да сви чекају на два три шалтера, али да има и потпуно празних шалтера на којима нема никог. Нисам чекао да ме неко престигне, одбацио сам сво оно ћопање и убрзао ка та два шалтера. Сазнао сам да је овде гужва због срца и срчаних проблема, а да се ренген и магнетна резонанца заказују у главној згради у подруму. Тамо испред мене само једна жена. Међути кад сам чуо да су њој заказали тек за 1. април, а био је неки можда тада 10. март, одмах сам кренуо да клецам и да се придржавам за шта год стигнем. То је буквално значило да треба да ме рокају инекцијама у гузицу још 20 дана! Наравно да сам добио 1. април, и то у термину после жене која је била испред мене. Наравно да сам кренуо одмах да падам на колена од болова. Наравно да је шалтеруша рекла да не зна шта сада да ради и позвала је шефа. Шеф је позвао свог шефа. Онда су оба шефа отишла у јеш један подрум испод овог подрума где је шалтер, и где сам остао да их чекам, да се консултују са својим шефом. Ја сам мало попустио са глумом. Само мало. Један од два шефа се вратио са мојим папирима и уместо датуме уписаног хемијском оловком 01.04. који је био прецртан, сад је стајао 17.03. Захвалио сам се најискреније и ћопајући отишао одатле. Сад је то значило да инекције треба да наставим да примам још само недељу дана, што и није тако лоше. Сутрадан кад сам примао инекције осећао сам се успешно, сви су говорили како је тако брз термин за магнет немогуће испословати без неке везе. Ја је нисам имао, али нисам се трудио да иког убеђујем у то. Корона је била ту на вратима. Стезала је своји невидљиви обруч не само око града, око нашег здравственог система, већ око читавог друштва, око свих нас, и решење мог кичменог проблема деловало је у том светлу поприлично неизвесно, иако је термин за магнетну резонанцу свима деловао врло оптимистично и близу.

То ме је на тренутак подсетило на једну другу ванредну околност. На НАТО бомбардовање 1999. године. Дванаест дана пре почетка бомбардовања мој оац је преминуо. То бомбадовање, та читава ујдурма, иак сам сво то време био мобилисан у ПВО јединици, кја је била спремана за одлазак на Косово, да замени там исто такву јединицу, само да је све потрајало коју недељи дуже, све то скупа деловало ми је крајње неозбиљно у светлу нашег тадашњег продичног губитка. Деловао је као неки лош виц кји силом прилика морам из обзира, како према ономе ко га прича, так и према свима другима који га слушају и изгледа као да им је нешто у њему занимљив ако не и смешно, да се заједно са њима смејем, на местима на којима се и они смеју, иако не да ништа није смешно, већ је досадно и глупо, а уз то и ничему не служи. Чинил ми се као да ми се сличан тај, још увек нејасан и невидљиви сецнарио, поново приближава, заједно са невидљивим вирусом. Корона која ће у једном тренутку, као сакривена, и за нас невидљива варница на свећици, ту одмах испод хаубе, која ће тим својим скривеним бљеском успети у једном тренутку да покрене читаву ту заплетену машинерију. Талас је кренуо, његов хук осећао сам као трнце по телу, али он још није пуном свјом снагом стигао до нас.

кукурикухил

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: