Избегавати пекаре, ако већ не знате како да се у њима понашате

[Пише: Александар Мандић]

[Време читања: 6′ 20″]

29. март 2020, Земун

„Захвалност је бела врана на овом свету.”

Ето, прошло је већ 5-15-25 дана од почетка овог стања измењене спољашњости. Рекло би се, стање је стало чепркати и по унутрашњости, али, за разлику од овог првог случаја, консеквенце и нису баш посве универзалне(омиљена, не баш веродостојна и спретна заменица за реч „истините“, обично поносно пришљамчена уз озбиљне цареве, какви су Нушић или Домановић – ако смем сасвим скромно да приметим). Ова полусметеност у рачунању полувремена резултат је честе људске слабости(или барем склоности) оличене у апатичном сливању у режим живота звани „дан по дан“. Ипак, то није сасвим тачно, с обзиром да у недостатку очевидних и опипиљивих доживљаја остају они(јасно као дан) много исцрпнији – унутрашњи. А они да груну, могу са свију страна. Лакше је, ипак, кренути им у сусрет, па се, са неком дозом радости, претерано, у мацуријанском стилу, облачим и напуштам сигурност дома свога.

И данас је тешко наћи људе који би да иду путем којим се ређе иде(ипак је ређе него што звучи у јавним гласилима, мада се може дебатовати о томе да ли је то довољно), али ми сунце стаје уз раме као какав уверљиви савезник и придобијам жртву за своје увереније о неопходности контролисаног излажења. „Када сунце сија, весело је и на гробљу“, рече Чехов, иако можда није баш на ово мислио.

Истражујући да ли су улице на свом месту, успут срећемо две другарице, које воде неку поприлично озбиљну, за овакав ограничени тренутак, конверзацију. Помислих како ми би необично драго што их видех и како бих могао са њима и шта паметно и интересантно прозборити. Ипак, то је било доцније, прођосмо поред њих уз обичан поздрав и осмех, са којима се ретко кад може промашити. Мало се изненадих када схватих да је у таквој одлуци о једноставном мимоходу од значаја била и чињеница да их не познах из прве због две живописне маске које им, зачуђујуће, уопште не сметаше у излагању. Не може се корона, дакле, у потпуности избацити из свести. Ипак, поклопих ту мисао идејом да се и код нас водила необично интересантна распреда, па ту, од животне важности, замисао оставих по страни.

Убрзо стигосмо до улице познате по својој великој понуди најбрже могуће хране. А да, и по једној изванредној(или изван сваког реда) високошколској установи, засигурно најнепрометнијој тачки те изузетно прометне улице. Ако су маске на лицима углавном старијих суграђана које сретасмо у свом походу биле назнака тога да много тога није онако како смо навикли, онда су затворени шалтери за у касне сате обавезну прехрану већ зврјали узбуну, к’о оне сирене на крају прошлог миленијума. Изузетак је била једна од испостава једне од скроз најгорих пекара(нису баш толико лоши, али сам их тако хиперболисао због једне малко бљутавије кромпируше и сад ми се просто јако свиђа ова моја твореница. Добро, можда и због оноликих „хроно“ производа који ми пасивно иду на живце).

Већ сам био чуо за никад виђену у-пола-цене понуду, за нас ноћобдије што се овде можемо наћи и после два сата поподне, па док не загрејем мозак, одлучих да бар упослим стомак.

Наравно да није било доброг разлога за то.

Уђох сам, како не бисмо изазвали крцатост продајног објекта, те сам морао да се усредсредим на нешто друго, а не на дотадашње чаврљање. Био сам трећи у реду и помислих како ћу брзо обавити своју безумну намеру. Наравно да сам се и у томе преварио. Средовечан човек, обучен у какву помало нескладну спортску комбинацију, са флуоресцентнонаранџастим патикама ваздушног типа, којих се многи радо сећају(или замишљају) по гажењу ребара и бубрега пре пар деценија на овом нашем поднебљу, био је посве експедитиван и добро је размотрио све од понуђеног. Очито је бирао ручак за своју сигурно велику породицу, те је у три туре обезбедио предјело, главно јело, посластицу и ужину. Моје величанство је реаговало примерено, само сам једном до два пута преврнуо очима гледајући, наравно, у страну. 800 динара! Ето, то је неки минимум данас за једну многобројну фамилију да премости доручак са вечером. У пола цене, ако нисам нагласио.

Коначно испратисмо pater familias-а и на ред дође момак тек нешто старији од мене, са тачно једним тањирача-сатом на руци више од, такође, мене. Деловао је поприлично профилисан у свом возим бемвеа стилу. Помало штрчећи качкет и уске фармерке, јасно препознатљивих симбола од значаја и ранга, подвлачили су поенту и представу о овом непознатом младићу које су ми се ројиле по глави, те сам сад већ почео и да се чешкам, нервозно шеткам и храбро мрмљам. И на моје одушевљење и(ли) жалост – није ме изневерио ни за врх нокта мој драги претходник! Очито није био још један pater familias, а мале су шансе да је његова потенцијална девојка могла толико да стрпа у свој стомачић(Нек ми опрости женски род!).

Све у свему, весела женица са друге стране жице саопшти мизерних 1500 динара.

Е ту већ нисам могао да издржим и ухватих се за потиљак и почех смејати, мада пригушено, за себе(а за кога бих другог). Брзо ухватих себе како проверавам да ли вредне пекарске руке доносе још свих тих невиђених ђаконија или је заиста могуће да је нешто и остало у „стаклу“. И би чудо, ништа ново није донесено.

Оде Брзи, а мене, уместо да испуни олакшање(или још боље – ништа), препуни неиздрж и тај велики бунт против још већег тиранина који, пошто ниједног другог не успех да нађем, мораше бити са друге стране пулта. Муњевито издекламовах своју мрежицу-печеницу и тутнух великих 70 динара кроз стаклени теснац. И можда би ту и био крај мојој силовитој борби за правду, али несрећна радница умисли да своју веселост може тако безобзирно и на мене да пренесе и упита:

„То је све? Нећете ништа слатко, да се бар мало засладите? Знате ли да је све у пола цене?“

А ја, као да сам само чекао да испалим своју смелост и оштро, али тише, одбрусих:

„Не дао ти мили Бог, нисам луд!“

Она ми пружи кесицу и у њој другу кесицу, ја оставих петодинарни кусур и излетех напоље, на своју територију. Чак ни не ухватих потенцијално заслужено „хвала“.

Срећом, никад заиста не скрећемо у потпуности са пута, те ми се одмах придружи мој стари добри друг срамота и његов старији колега кајање. Схватих да сам успео да будем највећа будала и дрипац који је изашао на та врата(барем у претходних пола сата). Паде ми на памет необична идеја да потражим ону двојицу и да им се искрено, од срца, извиним за све оно што им у мислима малопре рекох, и, уз то, да им пожелим пријатан обед. Наравно, они су већ ко зна где јездили и морадох да се задовољим искреним покајањем. Срећом, пекара је остала непомична, те се вратих на она иста врата.

„Извините за ово малочас, нисам желео да будем груб, али стварно више волим слано од слатког. Али радо бих купио један чиз-кејк, ако га и даље имате.“

Добро, ово последње сам додао тек сада, на ‘артији, на срећу или не. Памтите онако како Вам има више смисла. Овај први део се, на моју срећу, заиста тако одвио у историји.

Жена за пултом ме збуњено погледа, окрену се ка колегиници до себе, а онда опет ка мени и скоро па неприметно климну главом.

Изгледа да није чула моју пређашњу силовиту тираду.

Изађох напоље. Би лакше, неко би чак рекао и „Бог постоји!“. И био би у праву, свакако. Поново се могло уживати у пријатним зрацима сунца. До диктирања руци у перо ових редака било је свачега занимљивог, али то сад није тема.