Болоња, субота, 28. март 2020.
Није да сам кризирао, или можда, само малкице, али све сам јуче смислио. У ствари, јавило ми се одједном као већ готов план, а да нисам ништа планирао.
Синоћ, док сам радио на блоговљу, чуо сам Андреја како се чеше. Можеш мислити колико се драпао, кад сам га чуо у другој просторији. Има неке ситне осипе по стомаку, леђима, испод мишке, они долазе и одлазе, некад га муче мање, нека више, па престану. Мислио сам да је од кестена, па укинуо то. Онда, да је од велике количине витамина Ц, од јаја, од јагода, од парадајза, кукурузног брашна, меда…
Ту ноћ су га добро напали, почео је и да ме дозива у помоћ. Вера, сестрица златна, већ је кренула да га чеше дланом и јагодицама и говорила му да се не гребе ноктима. Обоје у полусну. Донесох талк с ментолом, Синопен крему и Хистаминум, то је хомеопатски антихистаминик. Применим једно, друго, а за треће схватим да је на измаку. Значи, мораћу до апотеке. Ово двоје већ заспали, а мени јасно да ћу на рачун ове за излазак легитимне потребе за лечењем, моћи да се спустим чак до центра и то – бајсом! У центру је, логично, централна апотека Мађоре, која увек има све.
Дан, к’о створен за хомеопатски туризам. Сунце, птице, тишина, вируси и, у даљини, кумулонимбуси. Треба само телефоном убити две мухе. Позвати фармацију и сазнати имају ли Хистаминум, а и одмах резервисати на име и презиме, тако да то постаје passepaourtout у случају контроле. Хистаминум имају, витамин Д – немају. Резервишем две бочице, нек иде живот.
Како сам педалао ближе центру, и концентрација људи на улицама је расла. Весна мами све напоље. Свако је спреман да буде испред супермаркета, бакалнице, апотекице, па макар и 45 минџи, само да удахне дање светло и осети ширину. А има увек нешто да се пазари. Неки су с маскама, неки смо без маскама. И за то има оправдања, јер маскама – нема. Све се, углавном, врти око оправдања. Грдне ли ми правде, која се задовољава тим оправдањима, а још грдније, која их захтева.
Ипак, ја сам јако задовољан. Социолошки имунитет још постоји. Да се разумемо, нисам за седење по кафићима и свенародну дружбу. Али за једну одговорну њену варијанту – и те како! Јер, кад бисмо сви држали одстојање, али сви, редари не би имали зашто да нас све, али све, затварају по кућама. А ту дисциплину видим, ту око себе. Људи размишљају у метрима. И – то ради.
Доспевам у улицу Indipendenza, која, права као стрела, избија на главни градски трг, да не кажем, пијац. (Етимолошки тренутак: тржница – трг – piazza – пијац, широки, углавном, централни простор на коме се тргује. То, некад, јер сада имамо суперхипермаркете, а тргови тргују туристима.) Невероватан ми је призор. Нигде. Никога. Исучем преносни апарат и активирам функцију видео снимања. Сам сам. Тишина, али пријатна, није спуки. Возим без руках, јер се са обе трудим да камерав не дрхтури превише. Ипак, коцка превише кал-дрма бицикло, схватам, јалов је подухват.
Кад, пред хотелом „Три старца“ патрола. И то, финансијска полиција! Шта ли контролишу? Да ли мерканти поштују забрану пословања? Зар не би требало да се баве утајом пореза, или нечим сличним? А, ето њима и забаве, долази на бициклу, вози без руку, снима, без маске и са брадом, шизматик.
Заустављају ме. Њима су браде испод маске. Њој није. Има маску, нема браду. Претпостављам.
Добар дан. Добар дан. Куда? До апотеке. Које? Централне, на пјаци Мађоре. Молим Вас, документ. Изволите.
Па, Ви сте предалеко од куће! Зар нисте могли да одете у неку ближу апотеку? Јесам далеко, али нисам могао да нађем нигде ближе, звао сам две апотеке у крају, немају.
Лажем, али и не лажем. Нисам звао, али знам да, обично кад позовем, код мањих апотека мора да се наручи за следећи дан, а Централна оправдава своје име.
Син ми се изасуо, па ме у Централној већ чека наруџбина, то је, видите, хомеопатски антихистаминик, па се не налази лако и свуда. Зато сам до овде дошао. Али, сигуран сам да знате да декрет забрањује удаљавање, а Ви живите пет километара одавде! Живим, али за мене је ствар, на жалост, хитна. Добро, записали смо податке, сачувајте рачун из апотеке, за случај накнадне провере. Хвала и срећан рад.
Снимио сам још један потресан видео, калдрмав, то јест. Нека стоји за архив, леба не једе.
Пјаца Мађоре – празна. Само један Ивица, а три марице са смореним полицајцима, који – сви – листају телефункене. И, сви – без маски. Очигледно, увек имају информацију више, па могу да покажу право лице. Сунце је већ ниско, наранџасте сенке, ред мали, нас троје. Нека баба, прескаче ред и упада директ. Уредник је уређује, она нам се свима извињава, није видела, није знала. Кажем јој да иде пре мене. Јер, знам како би било мени да сам ја баба. После тога, за секунду, створи се још туцет чекиста иза мене. Хтедох да сликам, ал’ чему то? Боље да гледам и утиснем у сећање. Дигитална слика је још увек превише крхка да би била трајна. Зато Кодак још увек ради.
Дођох, видех, освојих антихистаминик и чим изађох, направих фотку оног рачуна, да се не затури, не избледи, а финансијска ми покуца на врата, шта ћу? У повратку, још пар бескорисних видеа и сусрет са браћом Аргентицима. Живе у излогу, у ствари, скоро су купили стан, беше некад неки мед’цински студио, па им излог остао у аманет. Он не ради у хотелу већ две недеље, али издалека прати лекције на конзерваторијуму. Она ради о’лајн, такође, све нормално. Брину се због порођаја, има још месец и по, а треба ићи у болницу (иако трудноћа није болест, то знамо, је ли?) Проповедам витамине, сликам их у витрини и бежим дома, мало сам се и задржао.
Грицка ме савест, шврћкам се на два пролећна точка, а деца седе у кући и смрде.
А, да видиш, код куће тишина, хармонија; кад нема трвења међ родитељима, деца коло воде (ваља чешће у апотеку). Андреј завршава цртеж, тетки за рођендан, каже, шаљи Нати и на вибер, и на бибер. Она слави данас, мало офлајн, мало онлајн. Риба на скари, мамине кифлице, поврће печено у рерни, ајвар, купус и кромпир салата, грчке маслине, припадајућа торта – то је офлајн, а онлајн смо ми, вибрирамо до дубоко у ноћ.
Смејемо се, честитамо и љубимо – к’о бјела лица – топле телефоне.
Корона-циркус 