Пљоска

[Пише: Саша Цветковић]

[Време читања: до полицијског часа]

Београд, 28. март 2020.

Улазимо у четврту недељу спљоштавања епидемијске кривуље. На државном нивоу. Још од времена слободарске (-нске) Србије, опрезно приступам тумачењу феномена у апстрактном, алегоријском, симболичном кључу. Мош’ се лако зајебат’. Неко прича о свакодневном, приземном, а теби се учини да је то сувише тривијално – има ту још нечег. Дајеш духу и машти крила. Узлећеш. У мит. У еп. Мит је јако битан, молим! Ако смем да кажем, најбитнији. Ту нам је темељ. Што је фантастичнији, то боље (парафразираћу Зорана Мишића: фантастика приказује чудесно стварним, не представља стварност чудесном). Али се наратив о издајницима и плаћеницима није испредао уздуж и преко древних бојних поља. Фабрике су бомбардоване да би се ,,увалила“ туђа роба. Банке су уништене да би улетеле туђе банке. А неко је за то био фино плаћен, са стране и са стране. Ergo, страни плаћеник. Није да је све наше било најсјајније, али је било НАШЕ. Барем смо тако доживљавали. Да не говоримо о изневереним надама и промашеној мисли да су наше мисли – наше, што је након две пуне деценије уродило буђењем у потресној истини да смо, једноставно, били – скриптовани.

Због тога сам одлучио да убудуће будем буква. Тврда. Сува. Толико да ни Марко Краљевић не би могао да исцеди нити кап воде из ње. Па и ,,спљоштавање“ доживљавам дословно: у смислу бацања на патос и развлачења по улицама непокорних грађана (видесмо, у древној земљи Инђији тако раде). Само да објекти радње спљоштавања не буду пензионери, да испадају кукови, ломе се очале, прште штапови и лете зубала. Опет, међу њима су, чини се, најнемирнији духови у нама. Стари војно – жилава јаворина. Не либи се да иде мечки на рупу.

И изиђе дан…

Центар града данас  – надреално депопулисан. Возила ретко прођу, а нема ни људи у потребном броју да би се створила било каква респектабилнија критична маса.

Ало, бре! Па је л’ видиш да сви стојимо и чекамо! Јесам ли невидљив?! Извините, ја само да питам… Па сви чекамо ,,само да питамо“! Ено, видиш где је крај реда! Ај’ лепо тамо! Свашта! Безобразлук! Само се направиш луд… К’о да смо сви ми остали мутави… Па и ја журим на посао, а отпадоше ми ноге, па опет чекам… Како? Ааа, радим у…

Тако је говорио редовни Београд.

Насупрот томе, ванредни Београд: маске, рукавице, ред (прави правцати), прописно одстојање. Тишина. А редови само пред опскрбљивачима есенцијалним (други скоро па и не раде). Молим женке, и прожениране мужјаке, да засад забораве на есенцијална уља и купања у луксузу. Дакле, редови пред апотекама, продавницама, поштама. Спорадично, неко купи паклу цигарета на трафици. Коначно смо и ми цивилизовани (не напушта свест Фројдова поставка о нелагодности у култури).

Прикладно би можда било и цитирати мисао проф. Ван Хелсинга, у изведби Ентонија Хопкинса, у Кополином ,,Дракули“ :

,,Civilization and syphilization have advanced together“

(н’умем да убодем у сред среде шта је тачно то што голица у овом филму, али покушаћу да излистам макар скуп кандидата: од атмосфере, фотографије, монтаже, боја, музике… све ми годи толико да га увек радо погледам – а и  олд скул, ,,ручни“,  трикови и технике никако нису одмагали визуелним квалитетима инферналне романсе). То што је православни витез који је растеривао Турке на буљуке, док је буљука било –  био подношљив, а кад ,,друмови пожељеше Турака“  змајевитог грофа у литератури утенчише, треба пре да захвалимо Стокеровом изворнику, односно, западној литератури и кинематографији која је уследила након два официјелно забележена – и неразјашњена (!) – случаја вампиризма у деветнаестовековној Србији (погледати студију Ане Радин, филолошку, о томе како је реч ,,вампир“ прешла из српског најпре у немачки, потом у француски, енглески, па све светске језике), него Кополи. Оно, није баш Влад ни био Флоренс Најтингејл, али не просуђује се прошлост данашњим мерилима.

Него, много сам дигресиван…

Вратимо се из Трансилваније Београду, цивилизованом… Изгледа да од овог вируса од кога страдају бели дробови, страдају и бели бубрези. Да се не разумемо погрешно, нити вапим за насиљем, нити за, у овом часу, суманутим понашањем, али ме је зачудило како се брзо мења перцепција стварности. Да парафразирам врлог пријатеља Јолета, отприлике: ,,Гледам неке клипове на јутурбету, неки фестивал, одличан ди-џеј  – (рече и име, али ми сада бежи) –  па онда нешто друго, из старе ере, гомиле људи згрнуте и стешњене око бине на малом простору. Полугола телеса се трљају једно о друго. И обузе ме нелагода. Како сам се брзо убацио у корона мод!“

Локални куриозитет: пандемија је обзнанила и једно своје лепо лице, проф. Дарија Кисић Тепавчевић – директорка Института за јавно здравље ,,Батут“. Зрела лепота.

,,Опрости, Оче: где је требало да сви мислимо о спљоштавању, мени се указаше облине“.

Направи понеки лапсус, који изазове назови скандал (мало више него што је уобичајено пратиш медије и скоро па пожелиш да те корона што пре сатре), али се фино сналази. Ето, поред проф. Грађанина Кона, добисмо још једно пандемијско тв-лице.


Кад смо већ код тв-а…, овај, школе… измешаше се појмови, као дани…

Предлози за теме писмених задатака за професоре српског језика и књижевности:

1. Како сам се провео/-ла на зимској пандемији

2. Један пример хуманости у реду за хлорокин

3. Пензионер – мој добар друг

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: