Болоња, петак, 27. март 2020.
-Замислите да морате да се изолујете на неко дуже време.
-Да?..
-Имате неколико опција.
-Слушам.
-Опција „А” – морате да будете сами у кући са женом и децом.
-Аха?
-Опција „Б”…
-„Б”! Дефинитивно „Б”…
Вера тренира гимнастику. Мислим да је трећа већ година. Тренира и у новим олајн условима начина живота и рада, преко преносног телефонског уређаја, такозваног „паметног телефона”.
Изгледа, готово, накарадно преводити већ установљене термине, нарочито са, дигиталном технологијом владајућег, енглеског језика на, још увек, аналогни српски, и још нарочитије, писати тај превод ћирилицом (јер је то писмо „barbara, bedaka i bizentinaca”). Али, управо та необична перспектива може нам открити неочекивана значења, која нам аутоматска употреба најчешће ускраћује. Јер, аутоматика је мајка фабрике, а ручни рад – развија фијуге.
Сетимо се, сада, оне „nomen est omen“ – „име је судбина”. Примењивана на лична имена, имала је да нам саопшти да ће именовани живети у судбинској повезаности са именом које му је дато на рођењу. А како су именице, такође, некакова имена, не лична, али имена, ја бих, макар овде, исту судбину наменио и њима. Задржимо се, начас, на етимологији популарне кованице – smartphone. Smart (енг. – паметан), phone (гр. – φωνή – глас). Два плус два даје – „паметан глас”. На ту памет вратићемо се зачас.
И тако, са пар другарица и тренерком (ево вам једнакости међу половима!) Вера се сваки други-трећи дан некако увеже, јер почела је и пандемија разноразних олајн платформи, па тренирају, свака у својој соби. А како је и школа кренула олајн, некако се, надвоје-натроје, онај апаратус уселио и у свакодневни живот моје деце.
Моја су деца малолетна и немају „смартфонове”, звучи логично и очигледно. Али, у стварности, није тако једноставно. Виђао сам, оно кад сам виђао и друге људе дневно, бепчад у колицима које дрндају та дрндала, или, у озбиљнијим случајевима, нешто са тих екрана пажљиво упијају у своје протомозгове. Али, ето, демократски постнеолиберализам у метастази даровао нам је то чудо технологије, тај „паметан глас”, да би имао чиме да нам свима, и свуда, и у исто време, огласи да је стигао смртоносни вирус кога смо онолико чекали (није нуклеарни армагедон, него). И, сем тога, да нам, укидања вируса ради, прати кретање, завирује у електронску корпу, у коју мећемо своје навике, свима, стално, увек и во вјеки вјеков. И, добро, пристали смо на услове коришћења, све је легално.
Вратимо се, опет, главној линији. Моја деца немају те дрндаљке. Жена и ја имамо, матори смо људи, није греота и да крепамо од електромагнета. Али, Верине другарице, такође, имају те дрндаље. Па и Вера, већ неко време, буши ли буши, да и она то добије, па још – као поклон (оно што се из љубави и од срца даје). Ја сам јој са великим осмехом обећао да јој никада нећу поклонити то страние. Зато, углавном, буши кеву.
Знају деца много тога, знају и родитеље да заваде, да би добила неку дрндаљу, и шта све не, чак, пажња, без икакве злобе, једноставно опонашајући стратегије одраслих и њине игре. Користећи исту урођену вештину, уосталом, научила су и да ходају, и да говоре (нека, одмах, и да псују, на понос и дику очева) и све тако, до краја бескрајног процеса учења, званог лајф (неки кажу и „лаф”).
Негде у предвечерје чујем Веру како плачним гласом нешто објашњава матери. А баш сам одгледао некак’и подкаст, Гаги ми послао, неки његови ортаћи, Игор, Владо и Жаре, распредају о томе ко ће пре да полуди у кући, родитељи, или ђеца. Па, свеж и у материји, скочих да помажем.
-Не успевам да урадим став на шакама како треба!
Не рида, ал’ крваве јој очи, к’о да ће сад да се излије. Госпожа ми објашњава да јој је већ рекла како је то нормално, јер не иде више на тренинге као пре и како ће све поново доћи на своје кад ово прође.
-Вера, сине, није проблем у тренингу. Проблем је што си ти затворена у кући већ шеснаест (један шест) дана и то сада тебе, већ озбиљно, стиска. Хајдемо напоље малко. Да видиш да по улицама не леже загађени мртви људи.
-Нећу тата; ево, већ ми је боље.
-То што си се споља средила и попила сузу, не значи да си страх победила. Знаш, кад је некоме лоше, тај треба да промени нешто у свом животу, чак, нешто врло ситно, и једноставно. На пример, ако ти је лоше, а ти лежиш – устани, па прошетај. Ако си у дневној соби – иди до кухиње. Капираш? Те ситне промене покренуће ти мисли на другу страну, на пример, можда ти падне на памет да похараш фрижидер, кад већ седиш у кујни. Хајде, хајде с татом, идемо по воду и одмах се враћамо.
-Не, тата, добро ми је, добро ми је. Стварно.
-Пази, враћамо се за десет минута. По воду и трк назад.
-Не… Не…
-Види, ако останемо напољу макар и секунду више од десет минута, купићу ти телефон.
-?!
-Ево, спреми се, и чим изађемо на врата палим штоперицу.
-Идем да се обучем.
Шеснаест дана! Шеснаест дана!!!
Спремисмо се зачас, покупио сам и бређу, и пластично, и хартижно и органско, у торбаку је претислонац од осам литара и – Вера. Излазимо на врата, штоперицу комисијски стартујеме, 10:00, 09:59, 9:58…
Стругнух низ ходник.
Еј! Што трчиш?! Зато што не желим да ти купим телефон! Немој, тата, па, не важи се тако!
Трк низ степенице, ето и ње. Уронили смо у свет пандемије, без маски и посебних мера превенције (сем оних 7 грама Лао-Цеа), али је зато мајка натукла Вери рукавице, ваљда, да јој заштити страх. Није прошло тридесет секунди, већ се видело појило у даљини, и неки човек који је пословао с флајкама.
А, па знаш шта, враћамо се кући, нема ништа од воде, има да се начекамо, а не смемо да останемо ван куће више од десет минута. Нека, тата, идемо, можда ће човек да заврши брзо, а можемо и да сачекамо, треба нам вода! (Аха, добро…) Хајде, можда си у праву.
Долазимо до појила, 9:00, 8:59, 8:48… Лик има шест флајки од литар и по у оној флашоносиљци за шест, од црвене пластике, остале му четири да напуни.
Нема шансе, Веко, овај ће да пуњи још шес’ минута, а нама треба још толико да се напунимо. Нека, тата, добра је ова филтритана вода. (смеје се…) Знам, мицо, него, хајдемо ми кроз паркић према кући, па, ако са ћошка видимо да је чова завршио, можемо да се вратимо.
Ударимо ми оним путем који се ређе иде, па сретнемо једног тркача, обукао се у црно, ваљда да се не види, шта ли, па илегално тренира. Ја назвах добарвече.Човек смандрља некакав отпоздрав.
Је л’ знаш оног човека, тата? Не. А, зашто му се јављаш, онда? Па, сећаш се како је на планини, где нашироко нема људи, па кад сретнеш неко људско биће, мило ти, и као брата да си срео у том краћаном мимоходу, па поздравиш, а он, са истим осећајем блискости, отпоздрави. Аха, сећам се. Е, то ти је и у овом парку сада тако. Наоколо, сем ових паткица и оно нешто дивљих кокошака и петлова, нема никог. Сами смо, нас двоје и онај црњо. Видиш како се само маскирао. Воли да трчи, а можда и мора да трчи, па и ризикује. А ми? Је л’ ризикујемо? Па, види, кад бисмо
Имали доказе насушне потребе, пун експреслонац ледене воде. Имали бисмо валидан алиби.
А, овако бих, можда, морао да редару причам приче. Је л’ оне дугачке, као кад нама нешто озбиљно објашњаваш? Те, а можда и дуже. Ал’, не бригај, ево нас на ћошку. А, човек још пуњи ли пуњи. 3:34, 3:33… Нема шеме, идемо кући пре него истекне десет минута. Овај ми је чова покварио сасвим планове. А за телефон сам ти обећао да нећу купити, па хајдемо.
Али, тата…
Пружим корак, иако има доста времена. Играмо се, смејемо, у ствари, све ово време. Лекције од Хичкока, учене на првој години монтаже код Терзића, овде показују врхунску примењивост. Јер, ако двојица разговарају и у сред тог разговора груне бомба испод њихова стола, бићемо шокирани – али само петнаест секунди. Међутим, ако ми покажемо гледалишчу да паклена машина откуцава, док она двојица немају појима, и те како ћемо жвакати ћега и добацивати „пази будало!” То је, поштована господо, напетост; то је, драге даме, саспенс.
Наш први саспенс трајао је седам минута и двадесетпет секунди, колико је требало д’изађемо и не обавимо званични део програма. Успео сам да обновим уговор и доживимо још десет минута саспенса, у току којих смо опет трчали до појила, тамо нашли другог чову с флаша шест, овог пута стрпљиво чекали, Вера је трчкала наоколо и нашла дрво мимозе у пуном цвету, а ја крајцнуо два минута, с макијавелистичким изговором да излазак после шеснаест дана заслужује да се, макар како и макар колико, продужи, затим обавили обавезни програм, усув осам литара (а не пишљивих шест) најбистрије воде, и поново уз вриску, смеј и цику дотрчали до улазних врата 00:02, 00:01, ЊИИИК!!! Врата отворена, девојчица испоручена, а паклена машина експлодирала сан о такозваном „паметном телефону”.
Вера се љутнула, чак, напала због варања (ко, ја?!), па сам кренуо у четр’еспетоминутну драматизацију, толико деци држи пажња, један школски час. А пошто школе нема, или је олајн, тата је преузео вековно право, patria potestas, да заштити и образује своју чељад, у складу са сопственим системом вредности, и то, без шамара. Љубављу и драматизацијом.
-Ја ти, Веко, нећу купити телефон јер те волим.
-Али, ја хоћу…
-Види, чак и кад би ми рекла да хоћеш i вного да поједеш, ја ти то не бих дозволио из љубави.
–(смех… физиологија доњег стомака увек разбија све баријере и спушта на исти нивеау…)
-Јер знаш шта је тај, такозвани, „паметни телефон”?
-Шта?
-То ти је вного, много лепо упаковано, геометријски правилно, углачано, као табла чоколаде. Исте је боје, па збуњени родитељ радо њиме почасти дете.
Ја, вала, нећу.
Корона-циркус 