[Пише: Бошко Милосављевић]
[Време читања: 3’ 29’’]
Постоје велики људи који учине да се сви око њих осећају малим.
Али истински велики људи су они који учине да се
сви људи око њих осећају великим.
К. Г. Честертон
Једног дана напунио сам 40 година. Сада, неколико година касније, не баш много ни пуно али неколико, сећам се временских прилика које су обележиле тај не баш најславнији дан – када сам почео да бивам мушкарац у најбољим годинама. Било је хладно, али снега није било.Чини ми се да је био јануар, или фебруар, можда и март…
Али, одлично се сећам очевог педесетог рођендана. Тада ми је изгледао као старији човек, али никако старац. Мислим да бих волео да будем у његовој педесетогодишњој форми, ако опет добацим до округлог броја. Видећемо.
Ипак, те године, са 50, последњи пут играо је фудбал са мном и екипом из Друге економске. Мој отац је био бољи фудбалер од мене и брата. Имао је сјајан дриблинг у месту и одличан шут, разноврсан. Био је луцидан – па тако и данас понекад изненади, углавном неким исказом…
Али, те године је престао.
Што је била мудра одлука. Осетио је да је то то.
Имам пријатеља који живи далеко од света у коме ја живим. Он се ближи педесетој. Ипак, када разговарамо, или када мислим о њему, изгледа ми као човек који је ближи четрдесетој него педесетој. Има нешто и у боји гласа, и у ономе што тај глас казује, и показује.
Наравно, човек не гледа на људе и простор једнако са 10, 19, 28, 49, а верујем и са више година…
… Јер тело се мења, искуство се стиче, прилике се ређају или узмичу; постоји и велики низ низова непредвиђених догађаја, околности и збивања. И непредвиђених осећања, свакако.
Затим, сколоности човека сваког.
Карактер, такозвани.
И односи, бесконачни.
Наравно, ово би могао бити и погрешан траг. Зато што постоје људске особине; поменути карактери, организам и у њему органи, трајање и вечност, љубав – а и мржња, сујета и – гордост. Све то и не само то не мења се.
Волим један Хакслијев есеј о великим и малим истинама. О великим и малим очигледним истинама (Вучић например има проблем и са великим и са малим истинама, то овако, успут…)
У њему пише, отприлике „Постоје велике истине које су очигледне, и очигледне истине које нису велике…”
Например љубав је велика истина, или породица – а то што се сад носе овакве хаљине, или што Вригли производи жваке – то су истине, али мале…
У том есеју заправо се, након увода, прелази на уметничку истину. Тачније, то је промишљање о популарној култури; Хаксли покушава да објасни (има том есеју више од 80 година) како се и на који начин велике и мале истине приказују у приповеткама, романима и филмовима. Повезује то са потрошачким менталитетом, који формира много лакши и комфорнији живот него што је био раније – уз похлепу произвођача, и тако то. А онда наводи једну од кључних истина, рекао бих. Пошто великих уметника нема довољно за масовну производњу релаксације, мали (просечни или гори) уметници морају да преузму „креирање” уметничке слике.
То је истина. А то је са собом, у нашем и прошлим временима, допринело и стварању „критичарског менталитета”, где велики број људи оправдано узима улогу арбитра укуса. Ипак, где је масовност, интернет, будала – ту ботови коло воде, или они који имају проблема са великим и малим истинама, или још гори од њих…
Дакле, ко може и жели – нек чита Хакслијеве есеје.
И још ово – о једном малецком мом открићу. Хаксли можда није волео Честертона, али га је читао. Можда као што је Михиз читао Сент–Бева. Можда и преданије.
Али, читао је Честертона.
А Честертон, иако није био велики уметник (ја мислим да је био) – свакако је значајан есејиста.
Морамо изнова створити веру наших очева, барем само као уметничку атмосферу. Дакле, ако сте песимиста, током читања ове приче уздржите се накратко од задовољства песимизма. Сањајте на један луди тренутак да је трава зелена. Одучите се од тог злокобног учења да размишљате веома јасно; одбаците то погубно знање које мислите да поседујете. Предајте сам цвет ваше културе; одустаните од самог драгуља вашег поноса; напустите безнађе, сви ви који улазите овде…
К. Г. Честертон, из књиге о Чарлсу Дикенсу
Корона-циркус 