Станко

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 2’ 12’’]  

Лекино Брдо (а и где би друго сада био, осим ако бих морао)

Среда,  25. март 2020.

18:23, сада, док почињем

Постоје људи који су на мене оставили утисак, али није било прилике да се видимо, или просто није било могуће, због даљине и разних међуљудских и других односа. Или зато што су ходали земљом пре мене…

Тако је то.

Волео бих да сам срео Формана. Или мог прадеду, Веселина. Формана је срео мој пријатељ, Мијовић – анегдота о том догађају прича се и данас (ја је свакако причам).

Мог прадеду одавно више нико на свету не зна. Погинуо је на Церу, када се придигао из рова да узме цигарету – метак му је просвирао срце. Уствари никаквог свирања ту није било. Него насиље, често међу људима, са разним облицима и исијавањима. Било је то, ако се не варам, а да не гледам на нету да ли је био август, у августу 1914. године.

Постоје и људи које сам познавао, па дуго о њима стицао утисак. Например сликар Милан Туцовић. Нисмо много причали када смо се упознали, а упознали смо се случајно, на пројекцији документарца о Калмицима у једном кафеу. После смо се срели још једном, у згради РТС-а. И не знам зашто, имао сам неку чудну предрасуду према том човеку. Вероватно због моје сујете, или тако нешто.

Кад је Туцовић преминуо, мој пријатељ Далибор послао ми је велики интервју који је радио са тим сликаром. Заправо, седели су и причали. И гледајући то – схватио сам да сам пропустио тог човека. Схватио сам да је био занимљив, мудар и питом. Схватио сам да је поред ликовног имао још неки дар који измиче људима, па и мени. Можда зато што некада желимо да постигнемо нешто важно онако како ми мислимо да треба.

А Станко? 

Станко Шајтинац?

Угљешин стриц, Радивојев брат.

Тог човека упознао сам у Зрењанину, на пројекцији једног филма на којој је био присутан и Угљеша. Мени је долазак писца много значио, али ускоро ћу сазнати да су поред Угљеше уметничком позиву већ деценијама поданици и Радивој, и Станко. И они су те вечери били ту. Радивоја сам упознао на сајму, пре тога. А Станка тада.

Пошто ми је Угљеша дозволио да будемо пријатељи, врло брзо сам се везао и за његовог оца и стрица, упркос разлици у годинама.

Станко ми је, пре неколико година, поклонио свој роман „Прокименски путописи”. Требало ми је годину дана да поново почнем да га читам. Обавезе, изговори, друге ствари – а почео сам, па оставио – не знам зашто. Можда сам осећао да ће то путовање бити тешко за мене.

Али када сам, годину дана касније, књигу ипак прочитао – био сам одушевљен.

Одушевљен.

И стигао сам то да кажем писцу.

Мом драгом Станку, који се јутрос упокојио. Од срца, не од короне, ако то икога занима.

Од срца – јер је био човек који је много тога прошао, и остао на ногама. Све док га срце није принудило да оде на онај свет, ка Богу.

Од срца – пишем ове речи да иду у интернетски бескрај.

На себе узимам лепу обавезу – да памтим тог човека и говорим о његовом делу.