Пан-Дан тринаести (#стежесејошјаче)

[Време читања: 5′ 36“]

Болоња, недеља, 22. март 2020, 2:07

Деца перу зубе, ја их мало гоним. Већ је поноћ, а они би сад баш да започну нову туру – нову гарнитуру игре. Шефица, такође, захтева мир, чистила је цео дан по кући, спремила ручак, спремила вечеру, нико јој није рекао хвала за све то, па има право, макар, на мир. Искрен да будем, ја сам први засукао рукаве. Усисао целу кућу и обрисао подове дезинфисијенсом. Она се прикључила, па онда и деца, и све је било дивно – радили смо нешто сви заједно. Најзад.

Кућу нам, иначе, чисти и спрема Хатижа, Мароканка, отприлике мојих година. Вредна је и брза. У мараму, док ради, понекад углави телефон имровизујући хендсфри, и ваљда, прича са јетрвицом, адамским кољеном. Ја јој увек кажем да ће тако, тим портабл уређајем, мозак претворити у пи’тије, а она се смеје. Или не зна шта су пи’тије, или мисли да се нешто шалим, шта ли. Можда зато што се увек смешим док причам с њом. Моја шефица је, пак, и њена шефица, те са њом комуницира техничким жаргоном и – увек озбиљно. Као про.

А мени је стално непријатно што нам неко, било ко, чисти кућу. Не због повреде приватности, или слично, него зато што мислим да су моја внаго – моја одговорност. То ми се урезало у биће већ од најнежнијег доба, јер сам вазда имао пред очима матер моју, која је, и ишла на посао, и намиривала кућу и двоје малолетне деце, и још једно дериште маскирано у официра ЈНА.

Е, сад, како шефица не жели да је затворим у кућу и сведем је на подљудски ниво домаћице, јер има паметнија посла, на пример, да буде шефица, а ја сем својих и дечјих внаго не желим и њена да метем, дошло се до соломунског рјешења.

Хатижа…

Добро, може, али да шефица плаћа. Ипак, еманципација има цену.

Прихватила.

Сад, кад ово знаш, можеш да замислиш зашто сам срећан због данашњег заједничког чишћења. То се дешава само у време колере. Ево, први пут од деветстоједанаесте. (А све зато што Хатижа не сме на џаду.)

Дакле, деца се развлаче, зуби, пиџаме, а жена ме пита идем ли на посао у понедељак. Идем, одмор је истекао, радим пекарску, будим се у четири и по, седам на цикло у пет, почињем да шкљоцам фабричке фотографије у шес.

Каже, не идеш на посао. Премијер Конте обратио се нацији пре пар сати. Све стаје.

Аха… Проверена информација?

Видела/слушала видео. Препознала човека. Каже, он је стопосто.

Добро, пошаљи линк да прегледаслушам и ја, чим прочитам деци Емила из Ленеберје и утону у сан.

Емил је у последњој глави својих несташлука организовао божићни крканлук за паћенике из прихватилишта за старце, казнио њихову дебелу Комаданткињу, и дечја правда победила је лакомост одраслих. Деца воле Емила, дечјег витеза, к’о брата рођеног. Позаспаше утешена.

Бачих се на информисање. Ипак, можда се одмор наставља ad infinitum. Жена није послала линк. Утупках у претраживач „Конте“, рачунам најсвежија и најважнија вест ноћи, па ће на прво место резултата доћи. Кад – крц. Изађе ми неки фудбалер, Антонио. И, добро, применио сам другостепену технолошку умешност и – нашао премијерово обраћање на туби. Тупкам на иконицу, обраћање креће.

Конте-звук: „Добро вече свима, отпочетка сам изабрао линију транспарентности. Изабрао сам да не минимизирам, да не кријем реалност, која је сваког дана пред нашим очима…“, а Конте-слика се разврће, врпољи, намешта кравату, затворених уста, поред њега жена нека стоји, претпостављам да ће преводити глувима, и тек у неки час, он се умири и поче да говори. Асинхроно, макар, пет секунди. Него, нема везе, шта па има да гледам, важна је информација. Начуљим уши за речи између редова.

Дакле, све се затвара, сва производња, све активности које нису од суште потребе. Остају отворени, са непромењеним радним временом, апотеке, банкарске, поштанске и осигуравајуће услуге, као и супермаркети и пиљаре. Зато, упозорава први министар, не нападајте супермаркете, не стварајте редове. Престаје са радом све што није најнеопходније за функционисање државе у овом ванредном стању. Аха! „Најнеопходније за функционисање државе“ је прилично склиска дефиниција.

Одем до жене да јој саопштим најискреније моје мишљење, узимајући у обзир теорију декрета и праксу спровођења истог у фабрици фотографија.

-Још је декретом од пре десет дана објављено затварање све несуштинске производње, па ми идосмо на посао, иако наше фотке нити ко једе, нити се ко њима лечи. Ја сам се, зато, и измакао на одмор, јер је превелика тарапана на послу, много људи, много контаката, није ми то баш на оној линији транспарентности о којој Конте говори. И, да ти кажем, мислим да погађам прави смисао речи „најнеопходније за функционисање државе“. Видиш, моју фирму држе Швајцарци, то ти је мултинационала са представништвима на свим континентима, ту се врти голема кинта, нарочито сада кад су сви код куће и у мрежи. Сви на портабл апаратима, тапћу, и разбијају страх шопингом, а ми штанцамо фотке за онлајн продају италијанске моде, и у продаји исте посредујемо, па ти види. Оно што је најнеопходније за функционисање сваке државе, у сваком тренутку, редовном, или ванредном, то су ти – ђенге, бејби!!!


-Удавио си више с теоријама завере! Сваки дан нека нова! Те, Амери и микробио напад на Кину и Италију због „Пута свиле“, те, после беше 5G зрачење, сад мулти-Швајцарци и рука-руку-мије-кеш-обадвије. А оно, тек, о Ц-витамину да ни не спомињем!


-Шта са Цејом? Па, видим да сваки дан пошмрчеш бар пет грама!


-Па, све мислим, не може да шкоди…


-А, ти ћеш видети да ћу ја у понедељак морати на посао! Да се кладимо у бедро?!


-(…) Дил!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: