Оно унутра и оно вани, хладни пред нама сада су дани

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 3’ 25’’]

Београд, Leka’s Hill, недеља, 22. март 2020.

-Видео сам. Након десет метара узео си течност од продавца кокица и дезинфиковао руке!


-Јесте. Али сам ипак стегао руку коју си ми пружио…

(разговор два човека испред зграде РТС-а, један је сниматељ а други возач)

✽ ✽ ✽

Овај кратки дијалог, или инсерт из дијалога, делимично је измишљен. Делимично није. То, да за почетак најавим, није никакав позив на ребелију у виду руковања.

А и да јесте, мало ко би се сада руковао. И не треба, вероватно.

Али друго сам хтео. Данас, око 16 и 10, са кесом у којој је било неколико парчића тек припремљених лазања, и боцом алкохола у џепу (бочица, пластична – штета што није стаклена, са воткицом маленом) кренуо сам пут мојих родитеља, да им уручим то мало хране преко ограде. Њима је, мислим, увек било драго што имају троје деце, а сада им је још драже.

Док сам ишао, гледао сам, и корачао полако. Ових дана корачам полако. Волео бих да увек корачам овако – осим кад се вратим фудбалу. Тада бих волео да трчим као Лазар Марковић, и да знам све што он зна, са лоптом.

Али има времена, до тада.

Видео сам, поред мене су прошли, момка и девојку. Она му је рекла, баш када су ме мимоишли, брзо ходајући „Не могу више…”

Мислим да је то било због тога што су дуго и брзо ходали.

А он је рекао нешто као да су близу – и пошто су се држали за руке, нису их пуштали, него је он загрлио пребацујући своју и њену руку преко њене главе и врата, полако.

Лепо је тај покрет изгледао. Можда су га већ извели, изводили, а можда је био посебно за ту прилику.

Гледао сам мој крај, пуст као недељом ујутру око пет лети, мада је поново, после сунчаних дана, зазимило (испод тренерке једног од најбољих српских синова, вучијака из „Зоре”, била је пиџама).

Многе моје бриге из минулих времена нестале су, или су се повукле на неко време.

Размишљао сам и о људима којима је било теже него мени, и о онима којима је сад тешко.

Мало ми се на тренутак и плакало, али онако лепо, од туге, ни од каквог очаја није било знака.

Онда је плачипиздарност прошла, као последњи дан летовања на јонском мору и гледање света се наставило, из хода.

Видео сам балон, који летећи вири из контејнера, са узицом. На њему пише happy birthday и неке је љубичасте боје.

Видео сам људе који скрећу поглед кад се мало загледаш у њих.

Стигао сам до куће у којој сам одрастао, додао оцу лазање са упутствима како и кад да отвори кесу. Мало смо попричали и ја сам кренуо даље. Све на дистанци, господски.

Па сам кренуо даље, ка Централном затвору. Ка тој одвратној згради. Пролазио сам улицама Пашманском, па оном, па овом, па Рада Неимара…

Гледао сам зграде. Оне што су биле, оне што су никле. Мислио сам о далеком мору, и о Јужној Африци, још даљој.

У тим тренутцима, мислио сам да ћу све те богате утиске верно пренети на врхове прстију који ће их, као слова, слати на екран. Размишљао сам и о оловци, и папиру.

Када се приближио полицијски час, упутио сам се ка стану у коме сад живим.

Питао сам једног пензионера, колико је сати иза ограде, а он се насмејао – а онда се уозбиљио па рекао да сачекам, ушао је у кућу и вратио се са пола 5. Можда је мислио да журим кући, да сам далеко.

Видео сам неколико аутомобила, неколико људи са маскама, неколико са псима.

Када сам стигао до Крушевачке, била је готово сасвим празна. Негде при дну, пресекао је жандарски аутомобил са ротационим, тихим, светлом.

Сетио сам се црначких квартова, често приказиваних у америчким филмовима, где никад нисам био – и црначких квартова у SOWET-у (South west township) на периферији Јоханесбурга, где сам био.

Ушао сам у зграду и био сам задовољан прошетаним.

Уследио је Достојевски.

Агитатори

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: