Зора

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања, 2’ 47’’]

Београд, Лекино Брдо, субота, 21. март 2020.

Када смо мој пријатељ (аутор аутентичног романа о сатирању америчких домородаца (званих индијанци)) и ја седели, уочи ванредног стања, у кафани ,,Зора“ разговор је текао неусиљено.

Између осталог, и по томе знаш ко је прекопута.

Причали смо о искушењима, о рату у којем је он био а ја нисам, о нашим људима, о људима који су и наши и нису а говоре исти језик и физички се не разликују; причали смо о женама, о нашим женама, о заједничким познаницима, о браћи и пријатељима – и о путовању које нас је још више везало.

Донео ми је хонорар за једну нашу другарицу која живи на другом делу града, а завршила је неки део посла, око једне одличне књиге, па јој мој пријатељ, и кафански сапутник, и не само кафански, шаље новце путем мене.

У белој коверти, 80.

Када смо улазили у кафану, ја нисам могао да одолим, па сам препао неке студенте питањем, заправо императивом СПРЕМИТЕ ЛИЧНЕ КАРТЕ!

Они су се мало потресли, ја сам прешао на шаљив тон, па смо се сви мало смејали, али само малчице. Смејао се и мој пријатељ и уз то ми је рекао да сам све луђи што сам старији. Знам да није лепо да човек о себи пише као о готивном лудаку, али ја нисам могао да издржим па сам написао.

Добро, шала јесте била мало груба али била је груба јако кратко.

А ти млади људи са којима сам се нашалио, два момка и три девојке, кад сам касније ишао да простите да пишким, видело се, били су у добром, младалачком, неком као интелектуално – пијаном заносу.

Младост ври, кипти и пролива се и кад је редовно и кад је нередовно.

И конобар је био млад, и још је млад, све то је било пре неколико дана.

Ја сам га прозвао – Дечко – а пошто још нема 30, и сасвим је на месту, он је пристао на тај назив, до даљњег. Такође, усвојио је савет нас двојице, старих вучијака, да се не жени до четрдесете године. То су ти протоколарни кафански савети на које се одговара како год, али углавном са звуком искуства у одговору, имао га, немао га.

Дакле, Дечко нам је донео два пива, виски и вотку. Мој пријатељ и ја хтели смо да симболично приближимо исток и запад – у жељи да се томахавци закопају на вечна времена.

И тако смо седели, пили и разговарали.

Са све својим радостима, жељама, стрепњама и карактерима.

Када је дошло време да кренемо, лагано смо изашли. Нисмо прошли ни сто метара, а чули смо неког како виче иза нас.

Био је то Дечко.

Трчао је ка нама.

У руци – бела коверта.

Испала ми је док сам устајао, можда баш када сам ишао у пишарницу. Хонорар за нашу другарицу.

Одмах сам се препуно захвалио Дечку, и пружио му 500 динара. Он није хтео да их узме.

Онда сам му ја објаснио, укратко, да смо мој пријатељ и ја лепо попили, и да сам ја практично сада зарадио 80 евра, па према томе, од моје зараде њему иде 500 динара.

Узео је после тог објашњења.

Ту поред матора Циганка која је до скора продавала мимозу врти главом и смеје се. Све је видела. Сад продаје неко друго цвеће.

После тога, мој пријатељ и ја смо се растали. Он је отишао на 56ицу, а ја на 31.

Данас, недељу дана након тога, сетим се да је Дечко, осим што је радио свој посао, осим што је био добро расположен, осим што је зарадио 500 динара а спасио мојих 80 евра (које бих ја надокнађивао да су нестали у акцији) – дакле да је поред свега тога пуштао одличну музику.

Сетим се и да сам га замолио да пусти једну ствар два пута. А онда сам га питао и за бенд, за име бенда.

Записао сам у телефон.

Данас слушам ту ствар и дан ми је мало бољи, иако је у кућном, комотном, притвору.

Песма је о мору. 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: