Пан-Дан десети (тестамент)

[Време читања: 6’ 19’’]

Болоња, четвртак, 19. март 2020.

Сву ноћ су врата од терасе остала отворена. Ни ноћу више није толико хладно, а и покривам се великим вуненим ћебетом; увек сам замишљао да је јунак оне песме, Ја имам два метра. То ћебе, димензија 200 х 220 самтима, купили су моји родитељи на једном од грчких летовања. Овде већ њушим да ћу ти нешто и слагати, не хотећи, јер и сам верујем у истинитост сопствених сећања, која, признајем, нису најкристалнија. У сваком случају, осуђен си на моју верзију приче о ћебету.

Дакле, ћебе је купљено у Грчкој. Нису родитељи, него је мајка за то одговорна. Ћебад (вунана), постељина (чисти памбук), завесе (цицане), суђе (емајлирано), ствари од свакодневне користи за целу породицу, то је била мета њених шопинга. Отац је био заинтересован више за крканлук, и уопште, за личне потрепштине. То је, дакле, ћебе имало и близанца (двојајачног), које је остало негде у бази, у Зајечару.

Пошто су ћебад двоперсонска, прва им је намена била коришћење у брачној соби мојих родитеља. А, онда, када је с отказивањем пројекта „Југославија“, отказан и брачни пројекат мојих родитеља, ћебад су добила неки негативни симболични предзнак. Мајка се, с одласком оца, заувек, иселила из брачне собе, а ћебад остала на дну гомиле ствари на кревету и у соби, која је постала складиште непотрепштина, недозрелих за право ђубриште. Никад се не зна кад ће ти шта затребати.

Ипак су, сваког пролећа, ћебад археолошки ископавана, ритуално прана и „освежавана“. Напила би се сунца и ветра и враћала се у конзерванс – „задњу собу“, како је преименована брачна соба. Јесте, географски је била последња у коју се улазило, претходно пролазећи кроз предсобље, дневну собу и нашу, дечју (сада – средњу) собу. Али сем географије се још нешто крило у „задњости“ те собе.

Било како му драго, једног је пролећа то, спонтани јунак овог сказа, ћебе, због јаког ветра, шта ли, пало код комшије. Наша је тераса узана, а комшијска огромна, квадратног облика, четири пута већа но наша. Увек смо сеја и ја, завидећи, маштали какве бисмо све игре ми ту играли, и чудили се како комшијска деца то не знају да цене, па се и не играју, свашта.

Еле, паде ћебе доље, а беше тежак историјски тренутак, и за нацију, и за комшијске нације, и за стару комшиницу, и за њеног дивног, али алкохолом омађијаног сина, а и за младог вучјака Тину, која беше остављена себи самој, на предивној тераси пуној – сопственог измета. Па кад груну ћебе на Тину, она се бачи у љуту борбу, па сажвака бордуру на пар места. Кад је видела да је огромна животиња непокретна, схватила је да ју је савладала, а како је била без икаквих животних сокова, тако је и Тина изгубила интерес за даље занимање истом. Истина, тераса јој је сада изгледала мање усрано, па је, изненађена, схватила право значење израза „гурнути под тепих“.

Тинини угризи и данас красе сениор-ћебе, јер ако ја имам четрес’пет година, оно има, макар, четрес’. А ради, а греје и крај отворених врата у ноћи између осамнаестог и деветнаестог марта вирулентне две хиљаде двадесете године, а на четрес’четри степена, трие’сдва минута и дваес’ секунди северне ширине и јаданес’ степени, дваесједан минут и две секунд’це источне дужине, да будемо прецизни, јер ово време захтева научњачку прецизност у изјавама статистичког типа.

И тако, пренаспаван, јер све више спавам ових дана, десет, једанаест, па и дванаест сати, ако треба, будим се и крећем да бацам храну у жрвањ. Проверавам локалне и међуградске позиве и комуникације. Стижу вичеви у боји, још се неко не боји; сличан се сличном радује: сваки клинац има своју причу, свака кева има свога чичу.

Зовем старамајку, да споредимо искусства. Она, пак, in medias res:

-Слушај, Бог постоји. Управо сам Нати одржала буквицу. Немој да се смејеш, озбиљна сам (а и сама се смејуљи). И теби ћу сада да одржим буквицу (видим да јој се свиђа боквица).

Морате да знате да сам вâс (децу) целог живота стављала на прво место. Прво ви, па пуно празних места, па онда остало. А сад вас молим само ово:

Прво – ако умрем од коронавируса, хоћу да ме спалите, а не да ме сахраните (Боже ме сачувај, мајка, неће моћи, ал’ јој не рекох, него слушам). Mада, каже Ната да нема овде крематоријума.

-Треба видети код Топаловића, чуо сам да је баш укусан овај Пантелија, који је умро у цвету старости.

-Марш, ђубре. Друго – да се увек слажете.

-Чек, чек, ово мора све написмено, речи су ветар.

-И написмено ће да буде, али да знате одмах шта је моја последња воља. Никад се не зна кад корона може да окруни.

Треће – Да све делите на равне части. Ја сам вам увек све делила на равне части.

Четврто – да се увек слажете…

-Чек, то је већ било под два.

-Јесте, али нисам завршила. Дакле, да се слажете и не свађате.

-Мислиш, око стана у Зајечару, суме свих наших покретних и непокретних добара? Не бригај, мајка.

-Море, видиш шта се ових дана збива, човек је човеку вук. Побише се људи за таригуз…
Пето – јебеш мужа, јебеш жену (видим, обома нам зазвуча као таутологија), не могу ни тебе жена, а ни њу муж да напујдају да се посвађате, је л’то јасно?!

-Јасније не мере бит’!

Видим, мајка сија од неке веселости, сјајно држи подалеко од себе страх; смејасмо се, лепо, свак на својој тераси, смејасмо се ведро, као ведар дан што нам Бог даде да нас храбри. Растасмо се у здрављу, и свако се врати у свој дан, она у свој шести будни сат, а ја у – први. Сада смо безбрижни, лаки и нежни. Помислимо: како су тихи, снежни врхови Урала…

Показна вежба: стерилизација ватре – алкохолом.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: