Нови дани

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 2’ 43’’]

Београд, Лекино брдо, петак, 20. март 2020.

У трећем Шпанац разговара са Гораном Баретом
никада га није срео и никада га неће срести
али зато и постоје имагинарни светови
„Шпанске посланице”

Има једна песма винковачких „Мајки”, бенда који слушам скоро тридесет година. Тај бенд слушао је старији брат мог друга Марета, док смо се ми као клинци навлачили на панк, прве цигарете и друга пива.

Грађански рат био је близу, а 21. век далеко.

Маретов брат на нас је обраћао мало пажње. Мене је, ипак, не знам зашто, помало примећивао – повремено би ми позајмио неку касету – аудио касету – да преснимим. Например ,,Youth of Тoday”.

Имао је и многе плоче, техниксов грамофон, и собу у коју смо Маре и ја улазили кад он није био ту.

Песма коју помињем у наслову је Нови дани. Не бих много писао о тој песми, али послушајте је ако хоћете. То је песма о долазећој слободи.

Мој пријатељ Енди је такође воли, а слутим да ће читати овај текст. То слутим јер ћу му га послати, а он, Енди, обраћа пажњу на мене. Њега знам готово четврт века. Поред осталих ствари које волимо (например „Чивас” – мада је то више Ендијева слабост) ту су и „Мајке”. И хумор који почива на претеривању – али никога не шиба по кичми. Иначе, и Енди има бенд, и то какав!

И ево, данас, идући са дежурства, мој колега Добрић и ја слушамо нумеру „Нови дани” док се враћамо у наш крај.

Ово је већ други дан који проводимо заједно. Радимо, пијемо кафу, излазимо на Сунце и надамо се неким лепшим и бољим, новим данима.

Данас, док смо пили кафу у парку поред нашег посла, гледао сам људе. Неки ћуте, неки говоре, неки се смеју, неки ништа. Понеко шета пса, двоје троје иде са баскета или на баскет, један нешто љут, али себи у браду. Пар са децом, па онда неки млади, троје, па двоје.

Укључени су одбрамбени механизми.

Код неких, не делују уверљиво. То су они који се труде да буду убедљиви. Неки други седе и гледају у телефоне, а неки и разговарају помоћу тог мобилног уређаја.

Добрић прича о летовању и вину, а ја онда поменем особе које обојица познајемо, али у специфичном контексту, и смејемо се. Ја се смејем гласно, прија ми то, а и смешно је – можда не толико колико се смејем, али је смешно.

Могуће је да и ја не делујем убедљиво.

Има људи са децом, има људи са псима, има људи са људима. Сунце је, и мирише на ону биљку која цвета у пролеће, а ја никад не знам која је. То је уствари дрво, можда багрем, а можда и није.

Али мирише на младост, на девојку која ће доћи и која не зна да си много преко ушију заљубљен у њу, мирише на „Брејкерсе”, на „Мајке” и врхунске њујоршке хардкорбендове попут величанствених „Yuppicide”.

А мирише и онако лепо, једноставно, на пролеће.

Сећам се и пеме „Пролеће на Лекином Брду”.

Током поподнева, мој син и ја шетали смо преко тог Брда и причали. У почетку је био љут на мене јер „види на шта личиш…” Био је љут и јер се моје виђење шетње разликовало од његовог.  

Али онда смо ујединили виђење и кренули у малу Одисеју (велика би подразумевала само мене и „моје мртве другове, трешње у Кини”... и Црњанског).

Свратили смо до мојих родитеља који су иза ограде. Мало смо причали – па смо стигли кући, да сачекамо сутра – гледајући у екране и радећи свако своје.

Нови дани долазе.