Пад-Дан девети (све по списку)

[Време читања: 89,46€ ≈ 2’ 58’’]

Болоња, среда, 18. март 2020.

Данас је мој ред да чекам ред. Изабрао сам Лидл. Тамо имају најјефтиније био банане, као и лешнике, орахе, пириначмлеко. Узећу и мало замрзнутог поврћа, колико да попуним празнину у замрзивачићу, ракиштину (за дератизацију), а и меда, доста меда (био). Шећер прескачемо колико можемо, мада смо јуче палачинке, умућене са кестеновим брашном, мазали кремом од лешника, разуме се, органским, али шећерли.

Издалека је изгледало сувише добро, нигде реда. Кад сам сјахао и везао коња, схватио сам да су врата, на која обично улазим, забрављена, те да морам на она друга, иза угла. А, тамо…

Молим Аутора да се јави ради потписивања

Уопште није било тарапане, то је ствар прошлости, макар пред мојим очима. Било би потпуно погрешно тврдити ишта у шта се нисам, на овај или онај начин, уверио. Дакле, десетак људи, на по дватри метра раздаљине. Жена ми рече да је прошли пут чекала три’еспет минута да уђе и да је било узалудног тискања са дахтањем заврат, да би се мало убрзао улазак. Данас, ништа слично. Људи се, ваљда, полако навикавају на раздаљине, а и на чињенуцу да, и поред напасти, неће остати без хране, велике утехе у свим неприликама. Мада, лично очекујем да ће регресивно понашање долазити и одлазити у таласима. Све зависи колико ће ово вудиво потрајати. Кажем вудиво, али ја лично нисам ни близу вудива, дакле, претерујем. А не би требало претеривати. Не у ширењу негативних осећања, јер је сада све у осећањима, сада када је страховлада.

Спремам се за, рецимо, полусатно чекање, вадим електичну биљежницу и крећем да испипкавам електрична слова. Тек што сам испипкао први пасус, а већ се ред истопио (?!). Биљежница у један џеп, а две торбе ван из другог џепа. Крећем им све по списку:

  • 4 паковања банана,
  • 3 паковања лешника (узимам и једно преко, ко му једе метар),
  • 2 паковања ораса (и једно преко, по горњем Принципу),
  • 4 пириначмлека,
  • 4 теглице меда,
  • 4 батате,
  • кесу од кило смрз-поврћа,
  • стакленку соли са Хималаја (са интегрисаним млинчићем).

А онда је мало зинуо и сфингтер, назовимо то потрошачком импровизацијом, па претражујем рафове у потрази за по још нечим, злу не требало. Упада ми у око, па у торбу, следећа роба:

  • бициклистички шортс, са заштитним јастучићем у пределу последњег сфингтера; ваља планирати будући живот, пост-вудачки, јер

Бог постоји.

  • кило горког листа, марке Фернет (за дезинсекцију),
  • анатомске папуче марке Природни ход, број 45,
  • пола кила пистаћија, печених и сланих,
  • три (свети број) чоколаде: млечна обична, с пиринчем, црна са 70% какао-вутре (све био, офкорс),
  • кило интегралног пиринча,
  • кило дехидрираних леблебија.

Трговци и носе и не носе маске. Купци, такође. Али, касирке – оне носе ли носе. Присиљене да осам сати пипају делове других људи, јер су картице, са микро тачке гледишта, продужетак нашег биома, прегореле су страх, па се лепо и јаве и опходе. Нема пајтања, али ни појачаног рада знојних жлездаља.

– Осадесетдевет, четрдесетшест, молим.

– Молим?!

Ма, добро, нисам чекао пола сата, нашао сам све по списку, чак и преквасало, знам да ћу циклом још мало прошврљати по парковима на путу до куће, сунце блажи душу, имам разрађен протокол деконтаминације пред улазак на свету територију, и средства и људство да то ефикасно изведем, што да се жалим, ионако је то само – картица.

– Ариведерћи!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: