[Пише: Бошко Милосављевић]
[Време читања: 2’ 40’’]
Београд, Лекино брдо, уторак, 17. март 2020.
Пре неколико дана, тачније у прошли четвртак, почело је… Наравно, почело је још раније, у Кини, када је тамо био Марко Поло… уствари пре, много пре…
Мало претерујем.
Добро.
Овако…
Био сам на путу са млађим братом. Био је четвртак, март, дванаести. Нисмо били далеко, него у Сопоту. То је градић недалеко од Београда, на обронцима планинице Космај, у коме сам радио пре готово петнаест година. Сада понекад одем, послом и задовољством (код мене то, као и код многих људи, некад иде заједно).
Требало је да након обављеног посла и задовољства (рибља чорба, за ручак) идемо даље, ка Тополи, па ка Крагујевцу – и да се у ноћ вратимо. Било је добро, у почетку, а није било лоше ни доцније, мада су се планови променили, тачније, не би што би планирано.
Када смо обавили своје занатске радове, па чак и срели, накратко, легендарног председника општине – упутили смо се до видиковца на Космају, а затим обишли још пар знаменитости. Успут, разговарали смо. Поред нас двојице била су ту и наша два пријатеља, фини људи, вредни.
Разговарали смо, шалили се, а кад смо урадили што је планирано и кренули на мали излет, пре ручка, зазвонио ми је телефон. Крагујевачка посла су отказана.
Врло су фини били моји послодавци из Крагујевца, речено ми је да настављамо где смо стали када се ситуација примири, да ће то све сигурно бити где је стало, али, до тада – ништа.
Тог јутра, иначе, отказан ми је и пут у дистрикт Брчко, који је требало да уследи недељу дана касније, тачније прекосутра, у односу на данас – а не на дан који описујем, рецимо описујем … (18. марта било је заказано путешествије – не на море Грчко, него у Брчко.) Истина, одмах после Брчког отказа заказано ми је нешто одлично, али све то, јашта, кад прође ово све….
После одличног ручка, разговора, неко је попио и два пива мала иако је возио, кренули смо. Мој брат, мој млађи брат, мој мали брат (све је то један човек) + (осам година млађи, дакле има између 30 и 40, висок скоро два метра, и у много чему бољи од мене, осим у фудбалу – ето, објективно) и ја, ка Београду – који до скора нећемо напуштати.
И разговарали смо. О људима, и о доживљајима.
Било је места и времена и приче. Мало смо и ћутали.
Мој брат и ја имамо подоста заједничких искустава… Одрастање, људи из краја, књиге које смо прочитали (он сад фино чита), затим заједнички родитељи, заједничка сестра, још млађа, а рођена… па многобројна наша родбина… па боравак у Енглеској (сваки у своје време) па музика, па ово, па оно….
Планови су нестали. Мој брат и ја отишли смо на пут, и враћали смо се заједно.
И то није био први пут, а надам се да није био ни последњи.
Један наш другар, кад нас види, каже – ,,Види ко је стигао – браћа Хименез!“
То ваљда што много добро изгледамо…
Како год било, планови су нестали – а отворило се подручије разговора који је трајао и био пун.
И тако често бива.
Кажу да је Ромел, легендарни немачки генерал, рекао – ,,Ниједан план не преживи контакт са непријатељем“.
Па добро. Отвориће се већ нешто, и отвара се… Например, књига Браћа Карамазови – и то баш онај део, књига шеста, РУСКИ МОНАХ.
Корона-циркус 