Марко Поло и Кина

[Пише: Бошко Милосављевић]

[Време читања: 2’ 27’’]

Краљево, недеља, 15. март 2020.

Добра ствар је кад не мораш, а ипак радиш – јер мислиш да је потребно, важно, вредно, или волиш. Или, како би се све то одједаред рекло – осећаш потребу.

Кад сам био мали, дакле почетком осамдесетих двадесетог века – још нисам био заљубљен у фудбал. Помало бих га играо у школи, јако лоше. Сада сам далеко бољи. На утакмице нисам почео да идем, нити да навијам за Југославију, тадашњу државу народа и народности.

Помало сам почео да се интересујем за Партизан, који ће доцније играти најважнију споредну улогу у животу мом, мог брата и многих наших другара и познаника. Волео сам да читам, рецимо Анта Станчића, Емилиа Салгариа, епске песме, бајке, приповетке… И волео сам цртаће, али и телевизијске драме, серију ,,Вук Караџић“ или ,,Шогун“, пре тога.

А још пре, мислим, ишла је серија о Марку Полу. Био сам јако мали, пет или шест година. И тада ми је било невероватно да је Марко Поло отишао у Кину и на том путу провео двадесет година. Шта све није видео, доживео, однео, донео. Памтим једну сцену где  видимо како сурови Кинези кажњавају једног од њих (или то беху Монголи, и њихови канови) тако што га изгазе коњима. Али, прво га прекрију плахтом неком, јер коњ неће намерно да згази човека. Али, човек, хоће.

Памтим, помало, кроз завесу памћења, и некакве сцене о невидљивом мастилу, и о дуплом дну неког ковчега. А памтим и Марка Пола који је остарио, пред повратак у Италију – или је стар, већ, у Италију стигао. Можда се свега тога ових дана сећам због кинеског вируса који се доселио у Италију. Али једно је сигурно. То је била тужна серија, такав је мој доживљај био. И остао.

Јутрос, у граду на Ибру, у граду Краљеву, близу кога се налази вековни српски манастир Жича, шетам. Људи ћуте, и не смеју се много. Долазим до киоска да купим цигарете. Кажем да бих Малборо, тврдо паковање. Жена која ради у киоску прича са женом испред киоска. Мало су се смејале пре него што сам дошао. Она ме нешто пита, а ја кажем, не чујући – Да, да, само то.
А ова жена до мене, што прича са продавачицом, каже – Ма, пита Вас је л’ кратки…
Ту се сви мало насмејемо, а продавачица, пружајући ми тражено, каже – Па да, навикли људи да их питамо да ли хоће још нешто…
А ја, велики зналац макро и микро економије (добро те нисам макро) кажем нешто као – Па да, капитализам, терају вас да стално нешто нудите – и мало се насмејем.
А она, продавачица (сигурно има име, симпатична госпођа у годинама) смеје се и каже – Ма, не зна народ шта хоће, па ми морамо да им нудимо…
Ја заустим нешто да додам, али видим да промишљам две секунде више него што би требало да би било спонтано, па се још мало насмејким и ућутим, одлазећи са осмехом.
Никад не знаш када ћеш, у којој ситуацији, да оставиш неки (не) пријатан утисак на оног до себе, или на ону.
А не знаш ни када ћеш се чега овако пишући или са неким разговарајући – сетити.

Сад би требало да поентирам са нечим што је важно, али не знам.

Спремам се да кренем на пут, као и много пута до сада.

Шандор Мараи је говорио ,,Човек може да живи следећи Христа, или Фауста, или Одисеја – све остало су порески обавезници“.

Ја сам ономад платио порез, повећи, заостали. Али волим да путујем.
А јел знате где сам био јутрос?… Е, па нек то остане, за овај пут, овде, ненаписано.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: