[Пише: Бошко Милосављевић]
[Време читања: 2’ 30’’]
Краљево, субота, 14. март 2020.
Никад нисам умео вешто да користим рачунарске технологије и погодности које та знанија дају. И ево, натерам се да покушам, и постигнем неки минимум – а то ће се заправо видети када овај текст буде објављен, ако буде.
У мом регистру поимања појава и људи – у свест ми се увек више урезивало оно што бих читао са артије, него са екрана – тог огледала нечега што је и даље нејасно шта је.
Прво, не бих да претендујем – али део мене почива на претензијама. Купио сам ,,Недељник”, пре два сата, у Краљеву, због наслова – ,,Књига о Милутину” победила је ,,Нашу одбрану”.
Није та књига ништа побеђивала, а понајмање албум бенда или оно што уз тај албум иде, и није само Шаперово.
Милутин је постојао, и победио је у рату зато што је био много бољи од Шапера и осталих који мрсе не после битке, него тридесет година касније.
Милутин је био бољи и од Вучића и сличних Вучића, од Дучића и Ристића и Видојковића и мене и тебе.
Наравно, књига је читана у време када је велики број мојих сународника веровао у српску непогрешивост.
Али предалеко од тога да је та књига одговорна, или Кнез Лазар, или Дража.
И иако су ово ћорава посла – мене чуди откуд је Шапер репер за било шта, кад је у питању човек који суди мало горима за оно за шта је и сам одговоран. Ми, људи, често заборављамо да то што смо добри бизнисмени не значи да смо мудри, далековиди, или човечни.
А нарочито не значи да смо добре судије.
Не желим Шаперима ништа лоше. Али се не слажем.
Одлична је ,,Књига о Милутину“ – и данас јој је право време.
Што се тиче вируса, мало слушам и гледам вести и сећам се речи јунака романа ,,Молитва за Овена Минија”:
- телевизија је добра за катастрофе
- а сада и интернет
Ово а сада и интернет додао сам ја.
Стварно одличан роман.
Враћам се ,,Недељнику”, а после ћу да читам један необјављен роман, о Индијанцима, и како су их бели истребљивали. После ћу да зовем аутора да му опет кажем да је то оригинално, као што сам му рекао и прошли пут.
Немам планове. Двојици се не јављам, нервирају ме – а остали, ко има времена, видимо се.
Корона-циркус 