Пан-Дани четврти и пети (пан-годишњи одмор)

[Време читања: 9 минута.]

Болоња, субота, 14. марс 2020.

Статистике укупног италијанског пандемијског искусства (подаци од јуче у 18:20):

Укупних случајева: 17 660

Укупно позитивних: 14 955

Хоспитализованих са симптомима: 7 426

У кућној изолацији: 6 201

Отпуштених / излечених: 1 439

На интензивној нези: 1 328

Преминулих: 1 266

Позитивни на вирус заменица министра образовања, Анна Аскани и заменик министра здравља(?!) Пјерпаоло Силери.

Јуче сам се једва пробудио. Закаснио сам на посао два сата. Ни речи прекора. Због ситуације, шта ли?

Број маскираних колегиница је у драстичном порасту. Сада су и рукавице свеприсутне. Сви су намагнетисани. У мимоходу, људи, попут два негативно намагнетисана ентитета, полукружно мењају путању кретања. Успостављају се пешачки кружни токови. Иако се у очима чита нелагода због очигледног избегавања, чита се и одлучност да се примени шта је год потребно. Већ је ушло у крв.

Отуд ми је, потпуно спонтано и неочекивано, пало на памет да узмем недељу дана ферија. Да се наодмарам и наспавам, што је увек корисно за унутрашње одбрамбене механизме, да смањим број контаката, да са пристојне дистанце осмотрим развој догађаја, а и да десетак дана будем близу породице, којима, делија какав јесам, уливам осећај сигурности и припадајућу имунолошку снагу.

Шефика је одмах одобрила ферије, иако регуларна процедура захтева две недеље најаве. Чак, срећан, похвалио сам се колегици, која је фоткала, ту на комшијском чаробном фото-столу.

Ја би’ пукла да не долазим на пос’о. Ово ми је, у овом тренутку, једини друштвени живот и веома ми је сада потребан. Пре пар месеци остала сам после операције месец и по дана код куће и хтела сам да се самоубијем…

Ја сам се, морам признати, ужелео самовања. Ни посао, а ни колеге ми неће недостајати. Ионако сам се одавно самоискључио из свих воцап група, које су колегице направиле како бисмо се лакше организовали, углавном што се излазака у зезање тиче, а, у ствари обилато, служе за спамовање, како се понаша и свака мрежна група без модератора, уосталом. Јер свако, па и ја, мисли да је његова шала универзално шаљива, а изабрана музика захтева општу пажњу и интеграцију у свакодневни живот свих осталих мрежних участника. О књигама, ове групе, углавном, и срећом, не воде рачуна, јер је постојање групе, чији је основни задатак зезање, у свим замисливим и незамисливим облицима, дијаметрално супротно усамљеничком тиховању потребном за штиво. „No fun, my babe, no fun…“

Дуга, лагана вожња циклом, делом и поред канала Навиле, који је до почетка прошлог века био жила куцавица речног саобраћаја, а сада полусмрдљива, али каква-таква природа, годила ми је онолико. Неколиким врстама дивљих патки сад су се придружили и галебови, које никад раније нисам тамо видео. Ваљда и они беже од вируса, помислио сам, па се, одмах, сам себи у брк насмејао.

Патике сам оставио испред улазних врата, и отишао директ на терасу, поново се обнажио и потрпао ствари у машину. Испразнио сам и ранац и њега трпнуо. Непериви садржај ранца, новчаник, фабричке електронске пропуснице, блокче, такозвани notes, антиподмишкаж марке Стари зачин, флешку од 32 гига и брдо ситница, за које сам и заборавио да постоје, поређао сам на метални сточић и колективно напрскао напалм алкохолом. Фалила је само спичка.

Голомужеван сам се предао деконтаминацији водом температуре већом од 23 степена и честим коришћењем течног сапуна по свим тупим (углавном горе) и оштрим (на средини) угловима телеса. Кренуо је мој пандемијски одмор.

Јутрос, па, и не баш јутрос, устао сам у подне. Млад и здрав као ружа. Добар осећај котрљати се лево и десно у полусну са слободом да устанеш кад ти је воља, густирао сам петнаестак минута. Буџа је жуљала и тражила одушка.

Поздравио сам локални живаљ у пролазу ка клонџи. И они су окаснили јутрос, на време, ипак, да преврну кућу наглавачке, бежећи од досаде. Не кривим их, затомљени су већ трећи дан, Вероника вољно, она се плаши и радо ћући у кући, а Андреј на силу, њему ипак треба дуга пруга да пружи трк. Ту и тамо понеки дрéк васпостави лажни мир, кад претерају.

Спремно сам ушао у процес „Ц-испирања”. Дакле, сваких петнаест минута узме се по дватри грама чистог витамина Ц у праху, размућеног у води. И тако док те не – проћера. Математика је следећа: ту грамажу што си до проћера попио, поделиш надвоје и то је твоја високодозна дневна потреба Ц-а. Лао Цеа. Проћер отуд што се неусвојена количина Ц-а спушта уобичајеним путем у дебело црево и како је то за тело суперконцентрат, и оно суперделија какво јесте, шаље водурину да то испере. Значи, није патолошка варијанта пролива, него Лао Цеа.

И, после 14 грама, би што би.

Чуо сам се са Скопљанцима. Матер је боље, к’о ’тић; стегао је био грип, овај старински, мучило је грло, температура 37/8, главоболение, кашљуц. Чак је сеја мислила да је води у болницу, ал’ рекох да се не играју, бачиће је у карантин, па ће тек онда да се крунише. Јер је и тамо циркус, разуме се, северно-јужне подкарактеристике.

Мајка се смеје и каже да је, откако је почела да се грува Лао Цеом, стегао и шећер, и притисак, и грипчина. Ја јој реко’ да дода још мић Ц-а, да досадашња доза није била довољна.

Мић по мић, вештине се множе, мић по мић, све више дете може.

Онда сем од Злаје добио две фотке из неких трилерских књига у којима је читава епидимиологија била описана, чак, прилично прецизно. У овој једној је у издањима од 1981. до 1989. године фигурирао вирус са именом Горки-400, да би после пада берлинског зида / гвоздене завесе био преименован у Вухан-400. Има прелепих наратива ових дана, и веома интересантних. Тако рекли – онако казали, очи нам мазали. Али, у животу се ти интересантни наративи по правилу приказују као дијаболички. Но, то би била тема неког другог писанија, за неког газду који масно плаћа за застрашивање.

Звао је Кум Бошко. Два пута. И уопште, како то бива у пипавим и опипљивим временима, када се и само време згусне, људи више крећу да обраћају пажњу на свет око себе, јер и овај сам губи пређашње лице, па се треба прилагодити, а и на људе, као најважнији део људског света. Ових дана, Богу хвала, осећам се као код куће. Мој пређашњи живот у Матици поново постаје мој, није само прохујало време. Људи су важни, а не зграде, улице, то је домовина, људска, а не географска. И тако, моја надгеографска Домовина ових дана пружа ми уточиште, пружа људски Дом, који је сједињује са овим где-су-моја-деца-ту-је-мој-дом Домом. Бошко и иначе, у миру, зове, пише, чак и хартижна писма (еј!).

Каже да је читао блоговље, а ја га позивам да прикаже српски доживљај, са Лекиног брда, или већ одакле хоће. Каже, хоће и прекида везу, ваљда се већ бацио на поса’.

Чек, па могао бих и још неког да позовем да се придружи:

Поштовани господине Амадеус,

Излишно је принети хвалоспеве вашем делу, Ви знате ко сте и то је Вама нормално. Ипак, волео бих да захвалим за разиграност духа, којим нас чашћавате још од ономад. То је лепо и весело, снижава стрес, а подиже свес’. Нека толико о томе буде речено.

Чули сте, верујем, много ствари о последњој пандемији. Ствари иду низбрдо одамна, али смо пред акутном фазом, коју, донекле разумљиво, прати људска малодушност, чемер и униније. Да скратим; кренуо сам да се речју са блоговља заузимам за ведар приступ овом крунском појаву, јер ми се чини да је једина шанса за успех. За сада сам сâм, извештавам о италијанском вирус искуству, јер онде живим, и ускоро очекујем друге људе са других меридијана да на свој начин погледају на све то. Ево блога, па прелистајте екране: koronacirkus.wordpress.com

Све ово да бих Вас замолио да размотрите могућност давања Вашег виђења шатре, који се око ове озбиљне ствари подиже. Нових и неочекиваних ситуација и утисака има онолико. Могли бисте писати под псевдонимом, ако Вам више одговара, блог се не пише због кликова, него, рецимо, због просвете у најлепшем значењу те речи. Ако будете великодушно пристали да макар и једним текстом осветлите тамни вилајет друштвених мрежа, послаћу Вам линк, позив са блога, да се прикључите у својству аутора. Хвала најлепше за драгоцено време, никад нисам савладао хаику.

Није прошло три сата, стиже одговор:

Poštivani Aleksandre, na svojim društvenim mrežama sam podijelio što je relevantno, namjerno bez uobičajenih duhovitosti, balkanski narod sada mora ozbiljno da se upozori, a za pisanje na drugim portalima, zaista nemam vremena. Vi slobodno kad vidite kod mene neko obavještenje, tekst, prenesite tamo.

 Svako dobro želim.

Штета…

Ал’ добро, свако нека ради свој део посла и са својим мрежама.

Нетом, стиже и електрично писмо од Кума:

Написао сам текст и покушао да га објавим на короли – ако није објављен онда није до мене, покушао сам најбоље што сам могао – ако хоћеш, могу их писати још, али да их ја не објављујем – ако је то услов – да их ја објављујем – не морају ни бити објављени – боли ме крц – слаћу их теби, па их ти читај кад хоћеш и можеш.

И тако, постадох и ја ГЛОДУР…

Зато молим народе и народности да се јаве у инбоксер ако желе штогођ о белосветским крунским шатрама да напишу, а овде обелодане.

С нами Бог.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: