[Време читања: 8’ 56’’]
Болоња, четвртак, 12. март 2020.
Службени гласник / Одлука Председника Савета министара 11. марта 2020.
„1) Oбустављена je малопродаја, са изузетком продавница хране и основних намирница, наведених у Анексу 1. […] Остају отворене трафике, дуванџинице и апотеке. У сваком случају, између људи мора бити загарантована сигурносна удаљеност од једног метра. […]
2) Обустављају се делатности угоститељских услуга (укључујући барове, пабове, ресторане, сладолеџинице, сластичарне), са изузетком мензи и сталних угоститељских објеката на уговорној основи, који гарантују сигурносну удаљеност од једног метра. […]
3) Обустављају се активности у вези са личним услугама, укључујући фризере, бербере, козметичаре) сем оних које су одређене Анексом 2. […]
4) Остају загарантоване, у складу са хигијенско-санитарним правилима, банкарске, финансијске и осигуравајуће услуге као и активности пољопривредног и зоотехничког сектора пољопривредне прехрамбене прераде, укључујући ланце снабдевања робе и услуга. […]”
И тако даље, и тако све даље. Метар, по метар.
Укратко, дозвољена је следећа путања: кућа – пос’о – банка – супермаркт – апотека – болница – са’рана – кућа. И тако дан за даном, пред коцкастим екраном.
Добро, очекивано, нарочито после јучерашње излетниче атмосфере у нашем парку, и шире. Пролеће и хормони пробијају блокаду тврдих администратора. „Ерос, Танатос – јајца ин патос”. #’БешВирус
Вожња бициклом у цик ноћи нема неку панораму. Али сам знао да ћу туристички јездити, милован сунцем на повратку, добро користећи новим декретом озакоњено право да идем на посао.
У 6.04 требовао сам маску. У неком од стално пристижућих упутстава за борбу против круне прочитао сам да је вирус доста тежак и, такорећи, деб’о, па би, супротно првим информацијама, маска за дисање могла, на крају бити ефикасна. Хоћу маску. Хоћу да будем дисциплинован. Ја, син војног лица, знам шта је дисциплина. Зато сам са студија електронике, ваљда, и побегао на књижевност и филм.
Е, сад, да то не буде капитулација пред сопственим принципима, јер, знамо да имунитету добро набијеном витамином Ц маскица не треба, унутрашњост маске замастио сам тигровом машћу, да се, макар, инхалирам камфором, еукалиптусом и наном. Ароматерапия.
Тек сам на послу и прочитао нови декрет, који затеже кајиш за још једну рупицу. А биће их још. Све док будем долазио на посао, још ће бити и добро. Е, кад се појави први зараженик у фирми, онда – сви у кућну изолацију. За сад, стеже се умерено, две недеље се наставља оваквим режимом.
Том Хенкс је крунисан и жена му. Лече се у Аустралији, где је снимао фиљм.
Члан бразилске делегације, који се недавно сусрео с Трампом, крунисан.
Играч Јута Џеза, такође. НБА гаси сезону.
Никола Јокић оптужен за етно-национализам. Сликао се са фолклористкињама обученим у народне ношње и биле су српске заставе.
Коронавирус су у Вухан могли су да донесу амерички војници. (Не би било први пут. И шпанска грозница је 1918. дошла оданде.)
Носио сам маскицу, шприцао алко-гел на руке, пио топлу воду, успутне кваке брискао истим алко-гелом, шта? неће се баци. Али, држала ме дисциплина једно двасата и, разголитих се опета. У то, долази нам „безбедњак” (тзв. HealthSecurityEnviromentalac) да нам да гумане рукавице (?!)
-Мени требају XL. Али сам нешто радознао. Ако је проблематично рукама додиривати лице, зар рукавице мењају ишта. Вирус неће тек тако са њих да склизне, је л’ да? Свеједно ће завршити на погрешном месту.
-(???)
-Аха! Укапирао сам. Осећамо се заштићеније, а то је већ нешто. Онда, за мене, не XL, него XXL.
-Овде имам само M. Донећу ти после.
Није се вратио у следећих 6 сати.
Није се уопште вратио.
Све је прање руку. Симулирање решавања проблема. Што је тужно и смешно, то јест, шта? Циркуз!
***
На повратку кући сам, тек, схватио декрет-ефект. Слаб саобраћај на путевима. Необична тишина. Пусте улице. Одједаред, призва ме неки миомирис. А око процвалог дрвета, трешња ли је, шта ли је, роје се пчеле, другарице. Док ми њих Бајером, оне нас медом. Зато њима корона ништа не може. Ништа нису скривиле. А Мајчица Земља развија аутоимуну реакцију и шаље антитела на своја ткива, која се понашају као паразити. Антитело је круна свих вируса, човек круна свих паразита, млохава сисаљка зелених сокова и црвене крви. Муха. Запах испод пазуха.
Па сам онда мало сликао ту изненадну активност пуну смисла, као да ћу неком морати доказивати да тако нешто још постоји. Миомирис, милепчелице, суначце – па ја сам слободан! Уживам у дану, крадем од декрета делић смисла.
Супермаркет, следећа легална мета. Прошао сам поред три, а људи чекају испред, у дугачком реду, и са сигурноснм размаком не од једног, него од три метра. Злу не требало. Батаљујем. У парфимерији, са слободним и тренутним уласком, узимам хидрофилну вату, комада два, варикину и гуспапир – суморвач сајз – 24 комата. Не налазим алкохол, испитујем маскиране продавачице. Кажу нестало је алкоса и неће га бити, као ни маскица (већ размишљам како ћу морати да трзнем пар комада с посла). Љубазна нека бакута добацује за безбедносне раздаљине од три метра, да петолитарку алкохола могу да нађем у „Југозану” (тако се звала продавница шрафовске робе у Зајечару у оно неко време, па ми остало). Ту је, иза првог кружног тока. Аха! Још један трачак живота! Ал’ би ми глупо да сликам бабу. Захвалио сам се, медијски непосредованим осмехом.
Југозан – 5 кила етил алкохола, паковање једнократних рукавица од латекса, величина М, за госпожу, она је тражила. Мени шта ће, знаш шта о томе мислим. Платим, па проповедам витамин Ц неко време. Старији господин, очигледни власник Југозана, слуша са интересовањем. Каже да ће да проба да се овери са 5 грама већ сутрадан. Брате, постајем influeceя!
Па опе’ педал пред педал, стижем и пролазим кроз парк. Није као јуче, ал’ опет, има узалудних Мара. Ма, само једну казну, само једну од 500 €јвара, па ће то одма’ да се прочује и сви ће д’иду да смрде по својим кућама, као и сви, уосталом. Али, сигурно нећу ја звати полицију. Неко већ хоће. Овде су људи брзи на денунцији, одвајкада.
Стижем ћику, опомињем децу да ми не скачу у загрљај пре ренесансе и деконтаминације. Скидам се до гола на тераси и качим ствари на штрик, са све ландаром на пола пута од главе до пете. Шта, криза је, полудео сам од стреса, подразумева се, човек очекује да човек пукне.
Туширање. Опуштање. Спуштање. Кући сам. Нема сигурносне раздаљине. Овде се исцељује од раздаљине која раздељује. Скочих у дечје загрљаје и пољупце, и узвратих добром мером, па и кризним бонусом на две ватре: ризото са грашком, куркумом и семењем коморача, а и палачинке од леблебијиног брашна са кокосовим уљем умешено, а кестеновим медом омеђено.
Мед.
Мекс.
Корона-циркус 