Пан-Дан други (рупа у закону)

[Време читања: 7’ 12’’]

Болоња, среда, 11. март 2020.

Уморан. А тек је почетак. Циркуса. На послу су поделили маске. Сви као да су преконоћ израсли исте чудне њушке. Њушке што се каче иза ушке. Људи се гуше. Ал’ трпе, да буде боље. И пизде, уједно.

Цица из мензе у поверењу ми је, сва усплахирена, рекла да имамо у фирми четири заражена, али да нико о томе не прича. Мислим да је била неурачунљива, с обзиром на недостатак кисеоника. Од маскирања. И жиле на њеном врату су вриштале о томе.

Данас сам ишао бициклом на посао. Д’онде и назад има +/- 30 километара вкупно. Пошто је узалудно кретање ограничено, ово моје смислено, посла ради, користим за дисање ваздуха и разгибавање телеса. Тако да полиција може да ми под прозор. А леп, сунчан, прави пролећни дан беше днес. Топлота сунца греје, а свежа ветрица лаганог бициклистичког кретања хлади. Дивота. Као кад је био мир.

Сви би некако да се врате у претходно стање, у стари живот, где је све познато и разрађено. И никако да схвате да повратка нема, да је спирала завртела, да мечка игра на наша врата, што би моји Зајечарци рекли. И треба се носити с тим. Па, ко жив, ко мртав. Ез изи ез дет (и то кажу Зајечарци, загледани у дубину историје)…

Помиње се сума од 25 милијарди €вропских денарјев, које италијанска влада намерава да резервише за финансирање ове ванредне ситуације, јер се помињу још веће рестрикције кретања. Претпоставља се затварање свих фирми које не производе робу „прве неопходности”. Значи, једно јаје мућ, а сва деца – ћућ! А од оних 25 милџи, 20 ће бити узајмљено, ко зна од кога. Мада, ја имам своју теорију. Она стара – да кинта која се не окреће, не рађа кинту, ку’иш?

Флешбек.

Јуче сам, јашући своје зелено возило, у регуларном транспортовању с посла, прошао кроз наш парк. Пустош. Само деда неки. По годинама, припадник генерације која је доживела ослобођење од Немаца – америчким бомбама. Ослобођења које и данас Италија плаћа Америма “чувањем“ стотине њихових нуклеарних глава. Као оно кад крену први брци да расту, па ти кева у џепу од јакне нађе цигарету, а ти кажеш „дао ми друг да му чувам, да га кева не провали”. А шта је пљуга спрам главурде?

Е, седи тај деда на клупи, тврд, а спрам њега, на тобогану, унучица бауља, пење се са „погрешне” стране, слази, плази. Помислих – смена генарација, и сетих се спирале и мечке.

Данас, да видиш, већ сасвим другачије. Маса људи трчи, ради склекове, трбушњаке, вратила – и сви, или, скоро сви – на прописаном растојању од најмање једног метра. Дакле, логика негруписања је следећа: мој син и ја, јер били смо у шетњици нас двојица, можемо да будемо блиски, јер и код куће слободно размењујемо микроорганизме, али не могу се зближавати и мешати различита домаћинства, такорећи.

Отрча мој Андреј, видео је другарицу неку на бајсу, јурио је као ветар, после читавог дана у кући као пуштен с ланца, ал’ џаба, морадох да га опоменем. Туга…

И опомена. После тога смо се понашали као издвојени клан, па смо били „регуларни”. Али је зато било брдо ортака који су пљугали и пили пивчугу, игноришући напаст. У реду, то је у реду, и ја навијам за слободу и избегавање панике, али, ефективно, ортаци су разменили добру количину микроса, што сутра вероватно води додатном притезању, са полицијском патролом која ће да ординира у парку и растерује скупове. Тако да се та њихова слобода прелива преко наше слободе, а све зато да би они фингирали како живе стари живот, како се ништа не дешава, и како је све у реду (а у дубини бића бубња прпа; прда, тојест, ако говоримо о прпином остварењу).

„Прописи су прописи”!

Све ово била је, у том трену, само брзи швенк друштвене динамике у парку, муњевита мисао, која није ни приближно трајала као горњи опис. И није ни на који начин пореметила уживање у заласку сунца и ходању по свежој и мекој трави. Остадосмо, Бога ми, добар сатић. Андреј се верао на дрво и отишао толико високо, да се бака, када је видела фотографско сведочанство тог подвига, чудила што јој шаљем фотке птице на грани, знајућ да дивљи свет није мој жанр. Признајем, мало сам интервенисао и широком оптиком га попео грану више. Рекламирао сам, такорећи, сина, а бака и тетка га већ и без тога милују. Рекоше да је храбар, Черноризац Храбар.

Клекни овде за веома исцрпан вебинар о употреби витамина-Ц у превенцији и лечењу COVID-19.

Мораћеш оставити име и мејл адресу да би вебинару приступио, изложивши се минималном имејл маркетингу. Мени лично не смета – ти, види.

<span>%d</span> bloggers like this: