[Време читања: 11’ 11’’]
Болоња, понедељак, 10. март 2020.
Јутрос сам изашао из куће у 5.00. У поноћ, нешто раније, ступило је на снагу наређење о ограничењу кретања. Значи, нема више бескорисног шврћкања и игре с децом у парку (а баш је лепо кренуло…) Ако излазиш, мораш да знаш одакле тачно долазиш и где тачно идеш. Филозофе то питање већ вековима гони, а сад ти, у случају да те полиција устави, мораш да, чак, произведеш и документ, на коме ће, након што се легитимишеш и изјавиш да си свестан последица давања лажних информација, бити својеручно исписана и одгонетка те вековне недоумице. Са поетским слободама, разуме се. Само да не буду лажне, јер све може да се провери преко радија, па може и пенал да се фасује. О тарифарнику неком другом згодом.
И тако, јездим на бициклу, треба ми неких осам и по минута до хиподрома. Никог на улицама, али и иначе у тај зли час сви спавају, па се и не види никаква разлика између предпандемијског живота и овог који сад конзумирам.
– Шта ако наиђе патрола, пролази ми кроз главу, али без претеране секире. Занима ме, нисам био скоро у сличној ситуацији, од варљивог пролећа ’99. И тад је непријатељ био невидљив, горе над облацима, али је био само наш. Сад је овај непријатељ целог света – Бомбардовање 2.0, или, боље, 3.0, јер је двојка била украјинска.
Ох хиподрома ’ватам фабрички бус, у чији багажник мећем бајс и удобно смештам бедро, па и дремнем, у полусну размењујући са бусаџијом Бубуом неверицу у постојећи непостојећи план, а који се спроводи са сигурношћу у – пораз. Не може човек да дремље и да боље резонује, то су два потпуно некомпатибилна стања. Али, извозасмо сва општа места – о њима, који немају појима – и нама, који знамо како бисмо то све растопили у десет грама витамина Ц дневно.
Бубу има стотриес кила и велико срце. Ради к’о волина и не жали се. Никад. Само на имбећилле у саобраћају. Бициклисте исто не воли, али зна да сам ја тај, па се не изјашњава, има такта. А и ја не волим бициклисте кад возим. Човјек је чудна грбина…
У фабрици фотографија све као и претходни цик зоре. Крмељи, потоци напитка са укусом кафе из аутоматских хранилица, шум ногу које се вуку по линолеуму 3.0 (идемо у корак с временом) и даље, до фото-машина.
Нико не спомиње нове мере, а и зашто би? Овде смо на сигурном. Држава и њени налогодавци нас требају овде, па и толеришу наше окупљање. На крају, сви морамо да се дисциплинујемо, не да бисмо заштитили себе и своју децу, него како бисмо заштитили старије суграђане, нарочито бивше сенаторе и носиоце „златних пензија”, свих оних који су макар и дан провели у парламенту, жртве худе посланичке судбе.
Ноћ се полако прелива у дан, осмочасовна шихта крати фотку по фотку, виц по виц о круници, атмосфера је изузетна, народ се разуздава. Па и мене понесе, који обично ћутим и радим у свом ћошку, слушајући о благотворним дозама витамина Ц, те се и ја упнем да доскочим, да заблистам, али се нико не смеје. Па, добро, витамин Ц је увек ту да ме утеши.
Кад, труби се збор. ШефКет има да саопшти нове мере безбедности. Онима којима је због природе посла немогуће држати се даље од једног метра од колега, биће подељене маске, а ове ће се одлагати на крају смене у посебне вреће за биолошки отпад (паде ми на памет онај бенд Biohazard, бљесну, па нестаде; мисао к’о мисао). Не рукује се, још мање грли, кашље се у лакат, то су старе ствари, подсећа нас шефКет. Има ли питања?
Не издржах:
– А да ли се, преко ових новим декретом прописаних мера, овде, у фирми, размишљало да је бескорисно упињати се у смеру изолације људи једних од других, изазвајући опсесивну компулзивност и потпуну параноју? То вирус, кладим се у петнаесту плату, дечји додатак и бонове за топли оброк, неће зауставити на путешествију по свету. Зар не би било плодотворније свима поделити на уласку по грам витамина Ц, па још један на изласку са смене? Сигурно ће коштати мање од свих тих маскарада, које, потврђује здрав разум, не знају да заштите слузокожу очију. Знам ја многе молере који тако крече. Дајте да урадимо нешто темељно.
ШефКет ме гледа, разрогачио очи толико да му се и ћело набрало у циркус, а брада подрхтава. Али, пошто је фирма потписник стандарда SA8000 који гарантује достојанствено опхођење надређених према подређенима, он само кратко јекне, стерео крене да маше рукама, горе-доле, горе-доле, као да хоће да моју глупу примедбу зашије под линолеум 3.0. Уз то највећом брзином издекламује исто оно што је већ објавио, да му не ишчили пре него стигне до краја набубаног текста, који он неспретно продаје као ad hoc пријатељски савет.
Стојанов! То је лични избор! Ја сам овде да пренесем конкретне одлуке о заштитним мерама, које се односе на понашање запослених и блатрућнабијемврућ…
Још је добраних пет минута сипао пријатељске савете, али у мом смеру није гледао; то знам иако ни ја нисам гледао у његовом смеру. Пас траг… И, добро, вратисмо се сваки у своју рупу. Листам вести. Бројке ми не говоре ништа: 1004 излечена (+280 од јуче), 631 мртав (+168), 8.514 (+529) укупних случајева. Лако је изгубити човека у овој математици живота и смрта. Ал’ ево, сад знаш и број, па га искористи ако знаш како.
Затим, налазим у инбоксу електрично писмо са линком за „вебинар”, где онај доца, витамин-хаџија, објашњава како су Кинези у Шангају званично усвојили интравенозну примену високих доза витамина Ц код COVID-19 пацијената у критичном стању. И, још, да су тиме смањили смртност за 80%.
Осамдесет посто!
И, знаш шта – звучао је много убедљивије него шефКет. Толико да сам устао са столице и кренуо наоколо тражећи некога с ким бих поделио добру вест. Тумарао сам, па се вратио на место. Већ сам и сувише пута поменуо витамин Ц, помислиће да се зебавам. А и нека мало мрдну гузицом, то је добра вежба инстикта за преживљавање. Често преслаб за сопствени спас, а хоћу комшији да дробим о томе како да живи. К’о нека заова. Боље пити сок од зове.
Враћам се на пилотско место, видим, стижу вибрирања са телефона, прве реакције на јучерашњи извештај. Пријатељи, браћа, деле и шахом и матом, захваљују, јер, ево шта је, уопште, и изазвало овакво извештавње. Како је кренула европска ерупција круне свих вируса, матер се узбудила, сестра, братија сва, па зове, пита како смо, снајка, деца. И видим да су више забринути они, него ја. Па, реко’, чекај, или сам претерано опуштен, или су претерано запети. И, добро, живот у Матици је опасан и тврд, ал’ моје име од сад значи – Правда. Већ чујем причу како за мном јаше смрт, док јашем црвен поред ватри на рубу града. Из чисте себичне љубави према Игри, и практичне потребе да прецизном информацијом контрастирам навалу страха код братије, па – и код себе, признајем. Јер, тамо нас гурају, такав је пројекат. Добри, стари Геринг рече ономад да са народом који је уплашен можеш да радиш шта год пожелиш. А вид’о си шта су они урадили…
И тако, мени драго да су се насмејали звери у брк, макар за трен, док читаху, па вибрирај с овим, вибрирај с оним, паде ми на памет да их, ако им се допало, замолим да проследе информацију о Витамину. Мој Ика је лансирао у неку групетину Зајечараца, првобораца, и пита вечерас је ли ко кликтао. Отворим статистике и – запрепастим се!
- Србија _________________ 483 прегледа
- Македонија ___________ 68 (мајка, сеја и остала банда)
- Италија _______________ 19 (сам себе читао, мало и Небојша)
- Немачка ______________ 18
- Аустрија ______________ 12
- САД ___________________ 10 (Лола?)
- Велика Британија ____ 7
- Црна гора _____________ 7 (Даворка?)
- Аустралија ____________ 4 (то је нека македонска емиграција)
- Босна и Херцеговина_ 4
- Чешка ________________ 3 (Цоа, брат и ујак уједно)
- Албанија _____________ 3 (шефКет? или отац Андреј)
- Словенија ____________ 3 (госпођа Мрамор?)
- Норвешка ____________ 2 (Стефановићева??)
- Словачка _____________ 2
- Шведска ______________ 2
- Швајцарска __________ 2 (то је Лука Поп, 100%)
- Француска ___________ 2
- Белгија _______________ 2
- Португал, Бугарска, Хрватска, Шпанија, Канада, Малта _ свуда по 1
- Сент Китс и Невис (???!!!) _____ 1 (е, тај нек ми се јави, па макар причали на шпанском!)
Читајући имена свих ових земаља схватим да је извештај први полако кренуо да инфицира меридијане и да ће се о кинеској Краљици Витамина надалеко чути, и то на кирилици, а да се и сам претварам у пандемијског профитера, скупљајући сво оно кликовано благо… Иако у супротном углу имам супертешкаша, вишеструког првака света, фармамашинерију, која одвија свој злоћести план.
Италија је под њеном шапом и од јануара 2018. држава притиска све јаче и све строжије спроводи обавезну вакцинацију, првак је у Европи у тој ствари. Сад, европски крунски епицентар се случајно задесио ту баш. Научници кажу, требаће им месеци да вакцину против крунице убуџе. Драмски моменат, јер јавност треба да стрепи, трка је са временом, и још да навијају. Онда ће да се деси научничко чудо, и масовна производња почиње 16. марта. Креће обавезна и најмасовнија вакцинација икад, јер што помогне Италији, помоћи ће и читавој Европи, а камо ли земљицама што би да се утрпају у Европу. Сви на иглу! Азија неће пасти на фору, тамо су већ разрешили ситуација. Даће Бог да трипујем (од превише витамина Ц). Овде стављам, за сваки случај, ствар на чистац (то због тајних служби) – свака сличност са истоименим топонимима је сасвим случајна, циљ овог програма је да забави и поучи, а не проливање жучи.
Пас траг!
Корона-циркус 