Србијо, Матице, почуј!

[Време читања: 10’ 12’’]

Болоња, понедељак, 9. март 2020.

Почела је трећа недеља како су затворили школе. Због „круна вируса”. Круна чега? Неке изопачене стратешке игрице коју игра пар паклених поклоника? Ко би га знао… Како год, име је вирусу и припадајућој ујдурми, свакако, одговарајуће.

Тада, пре две недеље, и баш у недељу, када је прво наређење о превентивном затварању школа изашло у јавност, народ је испразнио супермаркете. Макар у Болоњи. Из друге руке, од Неце, сазнајем да је некаква госпођа потерала своју молдавску домаћицу да јој „помогне” са свих шест великих колица препуних флаширане воде.

Брате, чек’о сам два и по сата у реду да платим неке ситнице! Ми отишли у редовну набавку, ал кад сам вид’о оно чудо, с обе руке сам се крстио. Што нисмо једноставно оставили све и изашли, ни сам не знам. Ваљда смо остали да видимо како ће све да се заврши. Завртело ми се у глави. Имам фотке, да ви’ш, сви рафтови празни. К’о код нас ономад…

Е, сад, ми јесмо видели којешта, па нас мало још шта може да изненади. Јесте други жанр, али је стра’ увек исти. У потрази за нечим (не објашњењем, него нечим) прекопао сам књиге старославне (лажем, отворио сам једну, за коју знам да је сигурица и злата пуна) и, да не знам да није, рекао бих да сам случајно слетео право у ове речи:

Као што се зао пас побеђује равнодушношћу према његовом лавежу, тако се и смрт побеђује равнодушношћу према њеним свакодневним замкама и зачикавањима. Што више удариш на зла пса, или што више бежиш од њега, то ти се он дрскије приближава, што више одгониш смрт од себе, она ти је све ближа.

Али ко може бити равнодушан према смрти? Ко други – осим оног ко верује у Светога и Живога Бога и у његову потпуну власт над смрћу.

Е, сад, кажеш, лако је Светитељу Охридском да Верује, ал’ како ћемо ми, кукавци сињи?.. То је, наравно, вечито питање. Па је тако вечито исти и одговор: „Нека буде борба непрестана…”

Али, искрен да будем, ми смо, макар у кући, поприлично мирни. Да ли због мудрости, или због лудости, мање је важно. Деца пресрећна што не морају у школу (иако се, после, по цео дан кољу из досаде). Ја идем најнормалније на посао, а има нас +/- око хиљаду душа. Ипак, машина за богаћење богатих не сме да стане. Једино моја госпожа повремено упада у вртлог вести и мреже за рибе малодушне (а моја је риба и по!), то јест, ове друштвене мреже. Па морам да је чупам повремено. Падне и неки загрљај. Чак сам јој био предложио и нешто индискретно, да бих помогао, наравно, а она се избечи на мене: „Плашиш ме човече…” А ја, стварно, само да је мало опустим.

И – опустио сам је.

Признала је да ради. А ја сам знао да ће бити тако, само што је њој тешко да призна да сам увек у праву. А ја је тешим, па кажем да је то зато што сам супериоран, ја из шале (јер у свакој шали има и пола), а она опет крене да се бори за женска права. Испричам два вица, кикот-кикот и – опет је ту.

Стари лиса…

Проблеми се у спољњем свету, међутим, гомилау. Фудбалске представе, ти спортски спектакли (јер то мало има везе са спортом као таквим) одлажу се, или се играју „иза затворених врата”. Лопта се не врти, кинта још мање, улагања треба повратити и нагомилати масти за зиму, а не враћати новце од продатих карата навијачима и губити сто пута толико од права на теве преносе. Вееелика јавна полемика. То све слушам пре једно три дана у фабричком бусу, јер тај конкретни бусаџија (стално ђирају, има их десетак) воли да третира аутобус као приватни простор, али, искрен да будем, не изува се и не пуши унутра, ипак смо у кап’тализму, иако јужне провенијенције.

И тако, жива распра, не о здравју, него о спе’таклу. Не о дубини, но о површини. Шта ли се па ја чудим?..

А има и лепих ствари. Имамо велики парк пред кућом, са све језерцем, дивљим паткицама свих врста, дивљим гускама, а од скоро су ту и два петла и осам кокошака. (Ја их сваки дан пребрајам, јер живе на отвореном, па све очекујем да ће их, не мачка, него неки гладунац да оћерупа.) И тај парк углавно зврји празан. Сем викендом. Онда се источњаци распростру по тратини, а западњани по за то предвиђеним, цивилизованим дрвеним клупама и столовима (које, цивилизовани какви јесу, од раног јутра испрекривају јакнама, и којкеквим прњама, да би цивилизовано дали до знања источњацима да су они били ту пре њих, и у парку, и уопште).

Е, сад, како затворише школе, родитељи, ку’ ће-шта ће, морају одморе д’узимају, слободне дане и боловања, шта ко има и уме, па са децом, опет, ку’ ће-шта ће, него у парк. На силу. Ал’ како дани пролазе, видим како се њихова лица мењају, лагано се присећају шта значи играти се. Потрчати. Ознојити. Пасти на мекану тратину. Насмејати. Бити са својим дететом, бити дете. Изгубити кључеве од кола. Изгубити разум. Добро, ова два последња и не баш. Али, сад, у сред дана, у било који сат, парк врви од деце, цике, вриске, ниске гране на које смо спали уздижу духове на неочекиван начин. То ја, за ових дванаест година живота ође – нисам видео.

Онда, видим све више сениора који, у хеланкама и свим осталим пластичним алетичарским атрибутима, ходају одлучним ходом, вежбају против вируса. Сетили су се да имају више шансе ако се напуне кисеоником, ако се добро прокрве. Ех, да само потраје епидемија, сви би се, полако, присетили одакле смо дошли и где идемо. Наравно, то подразумева и жртве:

40 – 49 година — 1

50 – 59 година —1

60 – 69 година — 14

70 – 79 година — 39

80 – 89 година — 18

То само јуче. Од укупних 6378, 622 је оздравило, 366 мртвих, а остатак што у кућном карантину, што по болницама. Е сад, проблем је овај:

Не толико стра’обална смртност, колико брзина распростирања, која води у распад здравственог система. Болнице имају премало апарата са кисеоником и премало кревета да би примиле све оне који за респиратором имају потребе. Ако једначини додамо поприличну просечну старост живља, и чињеницу да вирусу подлежу особе са већ постојећим озбиљним здравственим проблемима, већином стари људи, висока потреба за респираторима постаје очигледна.

Онај виц да иако у Немачкој има више крунских заражених него у Италији, али да нема настрадалих – заслугом свих оних српских лекара који су онде емигрирали – јако је забаван. И тужан. Али се досадашњи успех може приписати истој оној ефикасности са којом је, у освит Великог рата, 1100 возова, тика-така, у најкраће време превезло хорде Другог краљевства на неколико фронтова, у пар дана. И дан данас немачке возовође извршавају ритуални сепуку ако њихов воз закасни више од 59 секунди.

Разлика је, као и око ’914. у економијама две државе савезнице. Зато Немци јашу боље на вирусу. А овде се лагано, лагано, приближавамо увођењу полицијског часа. Ено, неки бегају из Милана, тако бар јављају, тако да је то увек згодан претекст за увођење нечега што, верујем, није било од Гестапоа наовамо, чак ни у време чрвених бригата. Све у свему, интересантна времена су пред нама.

А што се превенције тиче, то је, чини се, најмањи проблем:

Витамин Ц: 3000 милиграма (или више) дневно, подељено у неколико доза,

Витамин Д-3: 2000 интер. јединица дневно. (Кренути с 5000 и.ј. прве две недеље, па смањити на 2000),

Магнезијум: 400 милиграма дневно,

Цинк: 20 милиграма дневно,

Селен: 10 микрограма дневно,

И, подразумева се, бели лук и шљива према килажи.

Јачањем имунитета и тачка.

УДАРНА ВЕСТ: читава Италија је „црвена зона” до 3. априла.

Короно, јебемти!

(Срећа па имам 4 кила Ц-витамина у праху 🙂

2 мишљења на „Србијо, Матице, почуј!

  1. Поштовани Александре, са великом пажњом прочитао сам Ваш текст и одмах ми је пало на памет да и ја нешто индискретно предложим својој жени.
    Волим и фудбал, али се искрено радујем (можда помало злурадо, али искрено) када видим да власницима великих клубова задњица жваће ћега.
    Мислим да знам о ком језеру говорите, и радујем се и кокошима на њему.
    Поздрављамо Вас из ниодаклесунцанеманинавидику Београда!

    Liked by 1 person

    1. Драги Професоре,
      Велика је част угостити Вас, добродошли. Ја, пак, преферирам кошарку, али се о њој, овде макар, не говори истим интензитетом, ваљда што су тимови мањи, по петорица, па и хале мале, па и паре мале. А што се жвакања тиче, о томе је лепо говорио Зарадвуспра: „Ерос, Танатос – јајца ин патос“ (то, на словеначком, јер је овај из Мурске Соботе (венгријски: Muraszombat).
      А језеро чека. И кокошке.

      Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: